Манастир Ковиље је манастир српске православне цркве који се налази под планином Јавор, у селу Смиљевцу, општина Ивањица. Смештен је на десну обалу реке Ношнице и припада Епархији жичкој. Посвећен је Свeтим арханђелима Гаврилу и Михајлу.
Историја манастира Ковиље
О времену настанка манастиру не постоји сачуван податак. Међутим неки сачувани записи сведоче о дугој и богатој историји, страдањима и обновама.
Манастир чине два храма из различитих временских периода, спојена у јединствену архитектонску целину. Старија црква се верује да је из периода 12. или 13. века.
Саградили су је монаси пустиножитељи, за своје потребе. У потрази за тешко приступачним и тихим, изолованим пределима, користећи поткапину – плитку пећину у стеновитој литици стрме обале уз коју су организовали и мањи манастир. Ова старија црква је посвећена Светим Архангелима док је млађа црква посвећена Светом Николају, архиепископу Мирликијсом.
Манастир је под Турцима доживео разарање половином 15. века. Обнову је извршио тада рашки Митрополит, а потоњи пећки Патријарх, свештеномученик Гаврило Рајић (Патријарх пећки од 1648. до 1655, пострадао 1659.). Он је 1644. године сазидао млађу манастирску Цркву, сада саборну, Светог Николаја и богато даривао манастир. Овај велики јерарх, један од учесника Стоглавог сабора у Москви и свештеномученик који је обешен у Бруси у Турској, био је из ових крајева, из села Штипкова код Нове Вароши, где је такође сазидао цркву.
Расадник писмености
У манастиру је једно време под Турцима била и школа која је била расадник писмености, учитеља, свештеника и монаха овог краја. Манастир Ковиље од ове своје велике обнове у 15. веку, уз успоне и падове, опстаје све до после 1813. године, када је претворен у парохијску цркву. Једно време је био запустео, да би почетком овог века доживео своју велику обнову.
Обнова у овом веку
Као парохијска црква остаје све до акта 22. августа 2005. Тада љубављу и старањем Епископа жичког Хрисостома опет постаје манастир. Почетак праве духовне обнове је и 13. септембар 2005. године. Тог дана је владика Хрисостом у манастиру, после 200 година од боравка и вероватно монашења последњих монаха, замонашио, а затим за два дана у манастиру кроз чинове до јеромонаха рукоположио ондашњег намесника и житеља манастира монаха Амвросија (Алимпијевића).
Са благословом и управљањем епископа, и доласком јеромонаха Амвросија, почиње и материјална обнова ове светиње. Највећу љубав и труд да се ова обитељ обнови уложили су послушни и одани синови.
У периоду 2007 – 2009. године изграђен је и манастирски конак. Заштићен је од стране Републике Србије као споменик културе од великог значаја.
Данас је манастир уређен као женски општежитељни манастир.
