Манастир Гомионица са црквом посвећеном Ваведењу Пресвете Богородице налази се 42 км западно од Бањалуке, уз горњи ток истоимене рјечице, односно њене десне притоке, потока Матаваза. Брзе и бистре планинске воде и шумовите стрмине Пилиповића брда, Козијерца и Кика, ишаране пашњацима, дају скровитој гомионичкој околини живописност и бујну лепоту недирнуте природе. Сликовитост амбијента употпуњују старе дрвене воденице, чије точкове поток још увек окреће.
Монашки живот, посвећен молитвеном миру и духовним подвизима, одувек је за себе тражио обитавалишта у самотним, од вреве световног живота удаљеним, оазама чисте природе, далеко од бучних друмова.
Први писани помен манастира Гомионице је из 1540/41. године. Тада се у једном турском попису помиње манастир Залужје у области нахије Змијање. Да се под именом Залужје заправо крије манастир Гомионица, потврђује следећи турски документ из 1560. године. То је захтев босанског паше „да се игуману манастира Залужје, друго име Гомионица, Андрији додели као награда тимар“. Историјска важност ових докумената је непроцењива. Недвосмислено говоре да манастир постоји пре 1536. године.
Три предања
Постоје три народна предања која везују настанак манастира уз имена различитих ктитора и датују га у различита времена. Према једном од њих, Гомионица је задужбина великог жупана Стефана Немање и Светог Саве. Светосавска традиција је укорењена свуда у српском народу, а казивања о светосавском или немањићком пореклу православних манастира у Босни била су неопходан услов очувања националне свести током векова ропства.
Друго је предање, које је забележио још И.Ф.Јукић 1843. године, а затим и свештеник Ј.Новаковић осамдесетих година 19. века, да је Гомионицу подигла султанија Мара или царица Мара. Старији истраживачи су препознали ову наводну ктиторку или у лику Маре – ћерке деспота Ђурђа Бранковића, жене султана Мурата II, или у личности Маре – ћерке деспота Јована, удате за Фердинанда Франкопана 1592. године, али ни за једну од њих историјски извори не потврђују везу са гомионичким манастиром.
Треће предање приписује оснивање манастира извесном змијањском кнезу Обраду, који је наводно ову задужбину подигао после турског освајања Бихаћа. Змијањци су, наводно, били мартолози – турски војни обвезници са нечим већим управним слободама од обичне раје. Уколико се кнез Обрад из легенде заиста истакао у освајању за Турке веома важног тврдог града Бихаћа 1592. године, није немогуће да су га задовољни господари даровали оваквом дозволом, али пре за обнову него за оснивање манастира.
Кочић се школовао у Гомионици
У манастиру Гомионица школовао се и велики писац, народни трибун Петар Кочић. Прва слова учио је од монаха у Гомионици, а овај манастир помиње у свим својим делима. Ту је служио и његов отац. Прво као свештеник, а касније и као монах.
Овај манастир је постао једно од најважнијих места у животу Петра Кочића. Ово место је определило његову судбину и његов књижвени рад. Петар Кочић је увео крајишки свет на мапу српске књижевнсти и учинио га занимљивим и равномправним са свим другим српским пределима.
