Лесендро је мало острво површине око 3.015 метара квадратних на Скадарском језеру, близу Врањине. На њему је 1843. Петар Петровић Његош подигао омању кулу, као предстражу према Турској, због чега је Лесендро често називан „кључем од језера“.
„Изгоре ка’ владика за Лесендром“
За ово острвце везана је изрека „Изгоре ка’ владика за Лесендром“. Односи се на познати догађај од прије 170 година, када су Турци у септембру 1843. године искористили боравак црногорске војске на Грахову и на препад освојили Лесендро и Врањину.
На острву се налазила црногорска стража од око 20 људи, које су Турци лако савладали – неколицину су убили а остале одвели у Скадар.
О томе у мемоарима приповиједају војвода Илија Пламенац, као и Раде Туров Пламенац.
Тврђава је осигуравала неометан риболов и трговину. Након рушења од стране Турака – Његош је тврђаву обновио, повисио зидове и често ту долазио да се одмара. По неким казивањима ту је довршавао и нека од својих дјела.
Лесендро је под његовом управом био једанаест година.Међутим, Турцима је било веома стало до таквог Лесендра – тог „кључа од Језера“ па су га заузели.
Његош је у више наврата безуспјешно покушао да га врати у црногорске руке. Осман-паша 1843. је заузео Лесендро, у исто време када и Врањину и на њему су Турци направили своје утврђење. Лесендро је поново, тек 1878. године било ослобођено заједно са градом – тврђавом Жабљаком Црнојевића, који су припојени Кнежевини Црној Гори.
Послије ослобођења од Турака 1878. године, овдје је саграђена оружница са ратним залихама, која је служила до Првог свјетског рата.
Изградњом магистралног и жељезничког пута, половином прошлог вијека, Лесендро је претворено у полуострво.
Лесендро је данас повезано са Врањином насипом преко кога иду магистрала и жељезничка пруга Београд- Бар. Тврђава је, као и Врањина временом изгубило много од изворне љепоте, када је поред њега 1959. године прошла магистрала и жељезничка пруга.
Заштићено културно добро од 1949. године
Лесендро је заштићено непокретно културно добро фортификационе архитектуре од 1949. године. Иако се налази непосредно поред пута и данас је прилаз овом споменику доста неприступачан. Споменик је у рушевном стању и у великој мјери обрастао у растиње, које не дозвољава потпуни обилазак објекта. Као и многи други непокретни културни споменици, и Лесендро је добило обиљежје савремених цивилизацијских тековина.
Наиме, унутар тврђаве инсталиран је метални стуб за далековод, тако да ће у будућности осим израде пројекта санације са програмом намјене, највјероватније бити потребно и измјештање стуба за далековод.
Тврђава би уз релативно мала улагања добила стари сјај
Данас би тврђава уз релативно мала улагања могла задобити некадашњи сјај и постати једно од важнијих мјеста на овом дијелу језера. Иако се културно добро „Тврђава Лесендро“ налази поред саме магистрале, ријетко је ко посјећује. Најближи паркинг је на око 500 метара удаљеној Врањини.
Са те стране се до Лесендра може само магистралом, поред које нема пјешачке стазе, што отежава прилазак тврђави.
Улазна капија, данас обрушена, била је лучног облика. Чим се ступи неколико метара на тло тврђаве са лијеве и десне стране дочекаће вас повеће правоугаоне грађевине. Одатле се ступа на чистину, повећи затравњени простор, који се простире према западу – дуг је око осамдесетак, широк око петнаестак метара.
Тврђава би уз релативно мала улагања могла задобити некадашњи сјај и постати једно од важнијих мјеста на овом дијелу језера. Са оваквим објектом могућности су збиља бескрајне. Од музеја, ресторана па до каквог риболовачког одредишта. Све је то боље од пусте и заборављене тврђаве.
Скадарско језеро као Лаго Мађоре
Скупина од четрдесетак острва на Скадарском језеру није ништа мање интересантна од чувених Боромејских острва на Лаго Мађоре, које је достигло врхунско признање у организацији модерног туризма.
И наше Скадарско језеро (дуго 44 км, широко 12,5 км), велико приближно као то италијанско (дуго 65 км, широко 5 км), између планина, с једне, и равнице, с друге стране; опточено по обали малим рибарским насељима и градићима као и оно, и као оно подијељено између двије државе (Скадар у Албанији – Лукарно у Швајцарској), такође подједнако напајају воде трију ријека: Мораче, Вирштице и Црнојевића ријеке -Тоће, Тићина и Канобине.
Овдје воде из нашег језера одводи у море ријека Бојана – тамо из Лаго Maggiore у Лаго Лугано ријека Треза. Једном ријечју: природа није ништа више дала бисеру италијанског језерског туризма но што га по природним љепотама, богатству фауне и флоре, корисности и погодности сваке врсте за саобраћај и разоноду, за рибарство и лов на води, за истраживања природе и анимирања њоме, за хелио и хидрорекреацију има Скадарско језеро.
Није то италијанско језеро богатије од нашег ни историјом, ни споменицима културе. У доба римског царства овај наш „Labeatus lacus“ имао је исте културне тековине као тај тамошњи „Verbanus lacus“.
И наша је као и њихова историја црквеног градитељства на њима позната од XI вијека (тробродна базилика на острву Бешка Горица, мало прије поменута, и Богородица Крајинска – парохијална црква ломбардског стила Свети Донат).
Маузолеји господара Зете Балшића
Штавише, на наша три острва – на Старчеву, Морачнику и Бешкој – саграђени су маузолеји господара Зете Балшића,
а на Кому Црнојевића којима је Жабљак био пријестоница, док на острвима у Лаго Maggiore нема ничега знаменитијег од посјете коју им је учинио Наполеон.
Истина, оно што тамо има острво Бела – велику барокну палату породице Бороме из 1650. године,
у чијим је собама спавао чувени Корзиканац уочи битке код Маренга, или шта има Острво рибара које је изабрано, као најпиторескније у Италији, за избор умјетника, или оно што има највеће острво, Мадре: ботанички врт са најређим врстама егзотичне флоре -ништа од свега тога немају наше горице.
Нема на њима живота, ни тековина цивилизације. Оно што на Језеру немамо ми, а на Лаго Мађоре имају они – чини нас сиромашнијим, али оно што само ми имамо: најљепше и најбогатије цјелине недирнуте, чедне, природе у Европи – могло би нас учинити богатијим но што смо, могло би једној већ напола упропашћеној грани привреде – дехуманизованом „индустријском“ туризму – повратити повјерење у његову примарну хуманитарну сврсисходност: одмор у природи и његовање највећег савршенства природе – младог и здравог тијела.
Задовољство које пружа природа
Истичући оно што је тако далеко прогнано из програма нашег туризма, оно што Французи називају „plaisance“, задовољство које пружа природа, што их је побудило да једном свом граду у округу Моранде, подигнутом високо горе у планини,
као наш Жабљак на Дурмитору, баш и надену такво име, „Plaisance“, као што су Италијани исти назив, „Пјаћенца“, дали свом лијепом градићу у долини тијеке По -истичући, дакле то што немамо, треба се подсјетити да су нам други казивали шта да урадимо па да имамо наше градове задовољства.
Иако наш град на највећој надморској висини Жабљак носи име које му не пристаје, Французи из клуба „Медитеран“, покушали су да га „очовјече“ љубављу за елементарно, која им је усађена у животне навике откако је славни романсијер Жан Жак Русо башио међу њима крилатицу о повратку природи, која човјека чини добрим, која је за све једнака и пред којом су сви равноправни.
А што се тиче оног другог Жабљака, Црнојевићевог, на Језеру, којему име заиста одговара – још нико није ни покушао да му поврати ниједан атрибут из арсенала задовољстава која би могла да испуне најљепши поглед са њега на читаву зетску равницу и Скадарско језеро, на Проклетије, Румију, Суторман и Ловћен – на измаку љета, кад се коси сијено или у позну јесен, кад је опкољен великим водама, чему нема много шта у свијету што би се могло по елементарности љепоте и уживања сравнити.
Но, ко ће о нашем Жабљаку под Дурмитором или оном на Скадарском језеру испјевати русоовску пјесму кад се до њих не може стићи ни зими ни љети? Докле год наша рука не прокрчи стазу до њих, док их не почисти од прљавштине и смрада, од стоке и свиња, и не нареди како треба за позване и добродошле – неће они бити никад наш „Plaisance“, ни наша Пјаћенца.
