На данашњи дан, 1894. године, рођена је Ксенија Атанасијевић – прва жена доктор наука у Краљевини Југославији и прва професорка Београдског универзитета.
Док је студирала филозофију и класичне језике на Филозофском факултету у Београду, била је једна од 12 студенткиња. Докторирала је са 28 година, а две године касније постала је прва доценткиња на Филозофском факултету.
Њена докторска дисертација „Бруново учење о најмањем“ преведена је на француски језик, а прикази су објављени у међународним часописима.
Ауторка је бројних огледа и чланака о софистима, а значајну улогу је имала и у женском покрету.
Бритке мисли и жеља за знањем
Ксенија Атанасијевић је рођена у Београду, као шесто дете угледног лекара Светозара Атанасијевића, управника Опште болнице. Мајка Јелена је умрла после порођаја од сепсе, а када је Ксенија имала 12 година, остала је и без оца.
Бригу о девојчици преузела је њена маћеха, наставница Више женске школе Софија Атансијевић. Ксенија је расла у интелектуалном и слободоумном окружењу.
У раној младости се дружила са песником Растком Петровићем, а његова сестра Надежда јој је предавала цртање у Женској гимназији.
Матурирала је у Државној женској гимназији 1912. године а, свирајући клавир, стекла је и основно музичко образовање.
Уписала се на студије филозофије са класичним језицима, а професор јој је био славни Бранислав Петронијевић, филозоф, математичар и палеонтолог, признат у европским научним круговима, али познат и по строгоћи и захтевности.
Писма која је Ксенија слала пријатељици, откривају да су Петронијевићева предавања „физиолошки неиздржива“, а да студенти падају у несвест на семинарима које професор води, трудећи се да исмеје, понизи и са факултета заувек отера сваког ко није у стању да му интелектуално парира.
„Ја сам очекивала да сваког часа паднем мртва. Једна студенкиња је почела да плаче, а једна је отишла и никада више неће доћи. Брана не трпи оригиналност, и желео би да мислим потпуно као он“, пише Ксенија.
Висока цена платонске везе
Међутим, Ксенија је на студијама скренула пажњу на себе и професор је, неформално, проглашава за своју наследницу, одушевљен њеним бритким мислима и огромном жељом за знањем.
За докторску тезу узела је дело Ђордана Бруна „Учење о најмањем”, а како о њему није било никакве литературе, кренула је Европом трагајући за ретким књигама и списима.
За то време колале су приче по чаршији о вези професора са двадесет година млађом студенткињом. Оно што зли језици нису знали, ни могли да разумеју, јесте да је везе било, али да она није прешла границу која је била постављена по моралним начелима тадашњег времена.
Емотивна веза и дивљење, које су осећали једно за друго, није се могла сакрити. Озареност лица кад професор уђе у салу за предавања била је уочљива сваком ко је погледао у Ксенијино лице.
Професор је осећао понос када је на неко замршено филозофско питање само Ксенија нудила одговор. Петронијевић је био неожењен и неосетљив на женску пажњу. Љубазан, али на одстојању. Према студенткињама је био немилосрдан, нарочито ако би намирисао да су залутале на универзитет. Такве су одустајале или мењале студије.
Одбрана Ксенијиног доктората била је својеврсни догађај и сала универзитета је била пуна као да је вашар. Нажалост, и јесте био вашар таштине и мизогиније професора, који су је испитивали. Петронијевић је одлучио да буде посебно суров, не би ли тако оповргао причу о вези која је колала по ходницима факултета.
У комисији су били још Милутин Миланковић и Веселин Чајкановић, све признати научници и касније академици.
Хормони и филозофија
Ксенијин рад је био за дивљење.
Знали су то и испитивачи, али нису хтели да пусте једну жену да докторира.
Да је била мушкарац, добила би овације и честитања, а овако је добила и један задатак из више математике, иако, нити је била математичар, нити је то требало за рад. На изненађење свих, она је лако и елегантно решила проблем.
На то један Милутин Миланковић, онакав математичар и научник, дозвољава себи да се спусти на ниске гране мушког шовинизма и пита Петронијевића: „Колега, да ли је све у реду с хормонима наше кандидаткиње?”
Ксенија успева да победи све препреке и да одбрани дисертацију. Имала је само 28 година.
Да је била мушко, одмах би била постављена на место доцента које је постојало упражњено. Оно што је најтужније у целој причи јесте што су се тако понели врхунски интелектуалци ове земље. Ксенију прво шаљу да предаје у гимназији у Нишу, па је враћају у Београд.
Чувени Јован Цвијић се буни против тога јер му је несхватљиво да тако блистав ум труне деградиран у гимназији.
Иако су захладнели односе после одбране доктората, Петронијевић схвата да је био безразложно неправедан и да његово непримерено строго понашање уопште није смањило чаршијске приче. Њено враћање из Ниша за Београд приписује се Петронијевићу.
Он, са своје стране, жели да се искупи па поставља пред савет Филозофског факултета предлог да се Ксенији Атанасијевић додели место доцента. Кеснија постаје прва жена у наставном кадру универзитета.
Дочекали су је уздржано, један број колега је био искрено срдачан, а етнолог др Тихомир Ђорђевић, један од оних који је подржао њен избор, рекао јој је: „Честитам, колегинице. Добро дошли у пакао.”
На мети колега, народа, нациста, комуниста
За њу и јесте настао пакао. Интриге, ухођења, јавна исмевања и подметања почели су одмах. Како на факултету постоје разне групе и клике, Ксенија не улази ни у једну.
Разилажење је почело и није се могло зауставити. Бранислав јој није опростио независност и оригиналност, за њега је она била паметни продужетак њега и његов наследник.
Пред Ксенијом су године врло плодног рада. Она објављује радове, држи предавања, пише за стране научне часописе. Док јој на њеном факултету још увек оспоравају стручност, стиже вест из Лондона да је Енциклопедија Британика уврстила њен докторат као веома вредан рад за проучавање Ђордана Бруна.
Ксенија добија професорско место 1928, али неуморна мушка клика не мирује. Оптужују је за плагијат због две реченице које је цитирала не наводећи аутора. Одузима јој се звање, без могућност да се одбрани. У том ружном каменовању једне жене, незаштићене приватно и професионално, учествују неки блиски пријатељи, али завршни ударац стиже од њеног идола.
Њен Брана, како га је називала у приватним писмима, придружио се хајци пишући представку савету факултета и изјашњавајући се против Ксенијиног пријема у звање ванредног професора. Никада јој није опростио одвајање од његових мисли, његовог пута.
Она, после година сизифовске борбе, тражи да је пензионишу. Нису јој дали пензију. Не дају јој звање, али је не пуштају да оде када она хоће.
„На својој страни, осим истине и закона, нисам имала ништа више.“
У то време почињу да колају приче о њеној вези с једним познатим београдским лекаром, ожењеним, што је био смртни грех. Ксенију су разапињали лично професионално и нису имали мере.
У време немачке окупације показује луду храброст када одбија да потпише Апел српском народу, кога су потписале многе њене колеге. То је био позив народу да не учествује у акцијама против Немаца и да осуди комунисте. Како је још пре рата писала против национализма и стала у одбрану Јевреја, било је више него довољно да је ухапси Гестапо.
Чињеница да су је хапсили Немци није јој помогла да је не ухапси и нова власт. Не зна се због чега, осим што није била у партизанима. Пошто јој нису могли прикачити никакав грех, пуштена је из затвора с губитком грађанских права и забранама на све њене књиге и радове. Њени радови нису укључивали марксистичку мисао па су, самим тим, непожељни.
Тешке године муке за голу егзистенцију нису је сломиле и она пише радове под туђим именом.
Иза ње остало је преко 400 радова, ауторских и превода класичних грчких филозофа.
Ксенија је преминула 1981. године, а сахрањена је на Новом гробљу. Међутим, гроб је раскопан и парцела продата новим власницима. Ни њени земни остаци нису нашли мира у Београду.
