Између „Великог“ и Другог светског рата, 19. јула 1937 године, на улицама се догодило нешто непојмљиво. Са једне стране жандари, са друге свештенство Српске православне цркве, сукобили су се физички. До те мере да је шабачки епископ др Симеон Станковић, који је од удараца кундаком, завршио разбијене главе на плочницима улице Краља Петра Првог. Овај догађај, у српској историји, остаће забележен и као „Крваве литије“.
Сукобу жандара и свештенства пре 87 година, претходила је тежња краља Александра Карађорђевића, да угаси пожар коији је тињао у хрватском делу републике, који није био срећан консталацијом унутар државних тела. Управо због тога, краљ је започео преговоре са Ватиканом. Али, знајући да ће ово изазвати револт патријарха и саме СПЦ, све је држано у тајности.
Конкордатом до гушења буне
Иначе, Конкордат је уговор римског папе са неком државом који уређује правне односе између Католичке цркве и дотичне државе. Фактички, краљ Александар је желео да на овај начин обезбеди мир у Краљевини Југославији. Тако што би изједначио утицај католичке и православне цркве унутар државе. Међутим, ова идеја се није допадала СПЦ, која је сматрала да би католичка црква у том случају, била повлашћена.
Будући да је тема била пипава, процес преговора је трајао тајно од 1923. до 1935. године. Након атентата на краља Александра 1934. године, преговоре је наставио кнез Павле. Потпис је пао коначно у Риму, када су се представници тадашње владе састали и потписали уговор са Светом столицом.
У име владе Краљевине Југославије уговор је потписао министар правде др Људевит Ауер. А у име католичке цркве кардинал Паћели, касније папа Пије XII (1939–1958)
Ипак, иако је договор био потписан, пад владе Богољуба Јефтића, пролонгирао је ратификацију договора у Народној скупштини.
Патријарх Варнава, велики противник конкордата
До врења и сукоба, дошло је две године касније, а сам догађај, пратиле су и приче да је тадашњи први човек СПЦ, патријарх Варнава, који је у јеку сукоба преминуо у 57. години живота. Током седења на трону СПЦ од 1930 – 1937. Варнава је, иако са кратким стажом, постао један од најбитнијих духовника православне цркве двадесетог века. На његову иницијатицву саграђен је велики број цркви и храмова. Ипак, три грађевине које је започео, оставиле су највећи траг у Београду – храм Светог Саве, зграду Патријаршије, као и манастир Ваведење на Сењаку.
Такође, управо он је био и најгласнији противник како самој идеји, тако и ратификацији уговора од стране владе Краљевине Југославије. Због таквог става, његова новогодишња посланица за 1927, није штампана. Наиме, радашње власти на челу са премијером Стојадиновићем, сматрали су да држава стоји изнад сваке вероисповести, те и да црква мора бити даље од сваке политике.
Пар дана након тога, Варнава се тешко разболео. Блажено почивши патријарх, дуго је боловао, због чега се чаршијом пронео глас да је отрован, што ни дан данас ни потврђено, али ни негирано.
На несрећу тадашњих власти, политичке посете представника Италије и Немачке, довеле су до негодовања јавности. Прво је Југославију посетио министар иностраних послаова Италије у марту, а затим почетком јуна и Немачке.
Оба пута, у Кнез Михаиловој улици, биле су велике демонстрације. Упркос свему томе, председник владе Милан Стојадиновић, није одустао од тога да се уговор ратификује.
Крваве литије
А онда је дошао 19. јул 1937. године. Истог дана када је у скупштини усвајан Конкордат, пар километара даље, у Саборној цркви, верници и свештенство су се молили за оздрављање Варнаве. Планом црквених званичника, шетња коју је предводио владика Николај Велимировић, имала је за замисао да крене од Саборне цркве, све до храма Светог Саве.
Полиција није издала дозволу за шетњу. Због тога су већ у Кнез Михаиловој наступиле тензије између свештенства и грађана са једне, а жандара са друге стране. Наиме, од стране власти, било је издато строго наређење да литија не сме да прође поред дома Народне скупштине.
У метежу који је настао, тадашњи жандари нису презали од мантије- Након што је почео обрачун, почели су да кундацима ударају по свештенству, које је покушало да им узврати са рипидама (церемонијалним штаповима, израђени од метала и дрвене дршке).
Пребијање епископа шабачког и тензије у Србији
Када се хаос озбиљно отргао контроли, жандарми више нису гледали ни кога, ни како бију. О томе сведочи и поцепана светосавска застава, мантије, камилавке (свештеничке капе). Најгоре је прошао , епископ шабачки др Симеон Станковић који је од удараца кундаком, завршио разбијене главе на плочницима улице Краља Петра Првог. Након тога, он је у несвести пребачен прво у Патријаршију, а потом и у болницу.
Протести грађана и свештенства, наставили су се и у наредна два дана, а огањ побуне против ратификације је почео да тиња широм српских градова.
Упркос свему, премијер Стојадиновић није хтео да одустане од изгласавања. Тако је 23. јула 1937. споразум био усвојен са 166 гласова за, а 129 против. Црква је имала спреман одговор на овакав потез државе, и то у виду затварања храмова. Међутим, и једне и друге је предухитрила тужна вест о смрти патријарха Варнаве, само дан након што је споразум прошао кроз скупштину.
Претње Ватикана и коначно одустајање од Конкордата
Не желећи да шири већ направљен јаз између државе и цркве, Стојадиновић је одустао од даљих корака који су водили ка спровођењу Конкордата.
Оваква политика владе Краљевине Југославије, није се допала Ватикану, те је крајем 1937. године, са самог врха католичке сркве послата порука, која се тумачила као недвосмислена претња: „Доћи ће дан, а волео бих да то не морам казати, али сам дубоко уверен, доћи ће дан када неће бити мален број душа које ће зажалити што нису широкогрудо, великодушно и активно примиле тако велико добро као што је оно које је заступник Исуса Христа нудио њиховој земљи, и то не само ради црквеног и верског мира нације но и ради њеног социјалног и политичког мира.“, речи су папе Пија XИ, а које је он изговорио 16 децембра 1937. године током свечаности на устоличењу нових кардинала.
Након писмених гаранција Владе да Конкордат неће бити озакоњен, да ће Српска православна црква убудуће бити консултована и да ће све жртве конкордатске кризе бити аболирани, СПЦ је попустила и поништила екскомуникацију. Пошто су обе стране у спору попустиле, на изборном Сабору фебруара 1938. године, за новог патријарха изабран је митрополит црногорски Гаврило В,
Како се наводи, у својим ставовима је био још тврдокорнијег става од свог претходника да споразум са Ватиканом не треба потписивати..
