„Отишли смо по цијелом свијету. И физички смо тамо, али срце и душа су увијек у Крајини“.
Подно Велебита, где камен ломи речица кристалног сјаја, окружен неверoватним зеленилом, ушушкан је манастир Крупа. Светлост Далмације и бисер целе Српске православне цркве. Један је од најстаријих манастира, а већ седам векова место је окупљања и саборовања православних Срба.
Манастир је одувек делио судбину народа. Са њим је састрадавао, али с њим је и васкрсавао. Причати о манастиру, а не причати о народу, и обрнуто, немогуће је. Јер, они су једно – без народа, и манастир је пуст, а без манастира ни народ се не би окупљао.
Ипак, ово ће бити прича о људима, по много чему посебним – Крајишницима. У вихору рата, наказних идеологија, крајем 20. века морали су напустити своја огњишта. Колона дуга вековима кренула је у свет, у непознато. Понели су најосновније што су имали, али срце и душу су оставили. Узидали су их у светиње, попут манастира Крупа, да их чекају, да би се увек враћали. Кршни, поносни, увек весели, а увек с неком сетом у очима, из којих као огањ светли Крајина. То најбоље описују речи с почетка текста које сви у глас понављају.
Место окупљања
Уз манастир налази се велика ливада под дрвећем. Црвкут птица прекида једино жубор речице Крупе. Ту је Неђо, пензионер, пре годину дана у малој камп кућици отворио кафану и пецану. Вратио се своме срцу, да пензионерске дане проводи са својим народом.
“Нас овај манастир окупља. Одувијек нас је окупљао. Сад је највише људи, око Госпе (Велика Госпојина, слава манастира, оп. а.), стално неко долази”, каже на почетку Неђо.
Док се у пецани пеку два јагњета, а са звучника одзвањају крајишке песме, у касно подне полако пристижу људи и заузимају столове. Домаћа лоза обавезно је на столу, а припрема се и велика гозба. Махом из Србије стигли су у свој родни крај да се друже, певају и да се надишу њима најлепшег ваздуха. Како ко пристиже, тако се радосно довикују и поздрављају. Амбијент који ни најтврђа срца не оставља равнодушним.
Некада је у овом крају, школу у Жегару похађало око 1.000 ђака. Данас се могу пребројати на прстима једне руке. Страдали су Срби овде много, а ни данас им није лако.
“Полиција дође прије и попише све, ко ће шта радити, чим ће се бавити и обезбјеђују збор. Буде у та два дана три до четири хиљаде људи. Битно је да полиција обезбједи да нема инцидената”, прича Неђо.
Повратак у родни крај
Али, овај насмијани пензионер пуно ни не мари. Он се вратио у родни крај, ради што воли и то му је најбитније. Каже, са комшијама Хрватима нема проблема. Често му наврате у кафану, а повремено посећују манастир.
У разговору га одмењује један други пензионер, Нешо. Он се међу првима вратио у Обровац, још 1996. године.
“Ја сам био међу првима од мушкараца који се вратио”, каже он.
Затекао је спаљену кућу и имовину. Прича, неки су спуштали поглед кад се вратио, неки су га поздрављали. Али међу Хрватима не види непријатеље.
“Посљедњих 10 година имам два, три пријатеља Хрвата који су ми као браћа, и то треба рећи”, каже он.
На проблеме с којима се сусрећу, не маре много. Обилазе своју светињу, живе у свом родном крају и користе сваку прилику да се окупљају и друже уз песму. А тако је било и сада. На овој малој ливади окупило се више од 50 Срба, што оних који ту живе, што оних који су дошли на одмор. Како је лозе било све мање, тако је песма била све јача.
А дружење Крајишника не може проћи без партије боћања. Такву страст у игри можете видети само код најзагриженијих фудбалских навијача и љубитеља фудбала. Љута борба траје до касно у ноћ.
Литургија и крштење
Недељно јутро многи почињу на Литургији у манастиру Крупа. Звона ове светиње одзвањају широм поља позивајући на молитву, а Свету Литургију служи игуман свете обитељи Пајсије. Са њим у манастиру борави још један искушеник и две монахиње.
Међу древним зидинама окупљају се верници из свих крајева. Неретко долазе и страни туристи, јер манастир нема само духовну, него и огромну историјску и културну вредност.
Ова древна немањићка светиња живи пуним плућима и сваким даном удахњује живот православној души. Долазе људи како би нашли духовну утеху, укрепљење и смирење. У недељу уочи Преображења обављен је и чин крштења. И то „по старински“, у реци.
За локалце ништа необично, али за многе са стране свакако више него надахњујућ призор. У времену када се живи ужурбано, када се прилагођавамо, на шта ни Црква није имуна, тешко је одржати традицију из неких давних времена. Сам чин крштења на реци је посебан, а чак су и туристи застајали на малом мостићу како би присуствовали овом светом чину.
Крштење у манастиру Крупа pic.twitter.com/wCVIeTPM3h
— Александар Стојановић (@Kleronovinar) August 19, 2024
Оно што посебно привлачи пажњу је диван однос игумана и свих који бораве у манастиру са народом. Он је истински духовник и пастир свог народа, а они су му подршка да истраје на обнови и очувању древне светиње. Није само то што су „осуђени“ једни на друге, него је реч о истинској међусобној подршци, пријатељству и братској љубави.
Те манастирске зидине, мала речица и високо дрвеће као да их штите од свих искушења и недаћа, а они ушушкани у њих су пронашли своју срећу и парче раја. И нису га узели само за себе, него га широм раширених руку, несебично деле са свима. Своје срце и врата тог малог раја отворили су за све. Свако ко им се придружи, проведе макар сат времена, отићи ће испуњен посебном благодаћу и срећом. И, сигурно ће се опет вратити.
Александар Стојановић за Компасинфо.рс
