Коста Манојловић, једно од најзначајнијих имена српске музичке историје, рођен је 4. децембра 1890. у живописном селу Крњево крај Велике Плане. У његовој личности спојиле су се музичка креативност, академска посвећеност и дубока љубав према народној традицији. Овај композитор, етномузиколог, педагог и организатор оставио је дубок траг, пре свега у хорском стваралаштву, настављајући пут који је обележио његов учитељ и узор – Стеван Мокрањац.
Манојловићев пут до музичке зрелости био је обележен образовањем на престижним установама, али и животним недаћама. Музички развој започео је у Богословији и Српској музичкој школи у Београду, под менторством великаша српске музике: Мокрањца, Христића и Милојевића. Његова одисеја наставила се у Москви, Минхену, па све до Оксфорда, где је студије приводио крају током Првог светског рата. Међутим, животни позив није га везао само за учење, већ га је инспирисао да укаже на моћ музике као чувара народног духа.
Коста Манојловић био је неуморан у настојању да унапреди српску музичку сцену. По повратку у Београд 1919. године, преузео је диригентску палицу Првог београдског певачког друштва и одмах се наметнуо као његов харизматични вођа. У том периоду, изведена су ремек-дела попут Палестринине Missa Papae Marcelli. Нешто касније, предводио је певачко друштво „Мокрањац“ и радио као професор на Музичкој школи, Теолошком факултету и, на крају, на Музичкој академији чији је оснивач и први ректор. Ова институција, данас позната као Факултет музичке уметности, дугује свој настанак управо његовој визији.
Манојловићев композиторски опус остао је делом у сенци организационих и педагошких достигнућа, али његова хорска дела и данас одзвањају снагом народног мелоса. Надахнут српским музичким наслеђем, стварао је композиције које су често обликовале модалне хармоније са слободним варијацијама народних мелодија. Уместо Мокрањчевих руковети, Манојловић се одлучивао за циклусе у којима свака песма представља својеврсну музичку причу, обогаћену полифоним поступцима и смелим хроматским решењима. Његова духовна музика сведочи о дубоком познавању српског појања и снажној повезаности са богословским коренима.
Као писац, оставио је траг у бројним часописима и енциклопедијама, али је најзначајније допринео оснивању музичких институција и јачању националне музичке културе. Његове соло-песме, попут циклуса „Песме наших родних страна“ и „Са мојих стаза“, одају меланхоличну љупкост народног стваралаштва, обогаћену његовим романтичарским духом.
Коста Манојловић остаје пример романтичара идеалисте, човека који је, дубоко верујући у снагу народа, успео да у многим областима подигне културну свест своје земље. Његов живот и рад били су прожети визијом која и данас инспирише оне који трагају за лепотом у музици. Како је и сам записао: „Радовало ме је ако су резултати рада били на ползу отачества“, његов допринос остаје трајно надахнуће у културној историји Србије.
