Фашизам је постао псовка у САД-у и УК током Другог светског рата. Од тада па надаље, термин је толико изгубио своје првобитно значење да је постао увреда. Не сматра се политичким системом већ погрдним изразом.
Ако се вратимо десетак година пре рата, ситуација је била сасвим другачија. У било којим текстовима из пристојног друштва из периода 1932-1940, може се пронаћи консензус да су слобода и демократија, заједно са либерализмом из 18. века, потпуно осуђени на пропаст. Требало их је заменити неком верзијом онога што се звало планирано друштво, а фашизам је био једна од опција.
„Место фашизма у Европској историји“
Књига под именом „Место фашизма у Европској историји“ појавила се 1937. године, објављена од стране престижног Прентиса Хола, и укључивала је доприносе водећих академика и високопрофилних утицајних особа. Сви угледни медији тог времена хвалили су је.
Сви у књизи су објашњавали како ће будућност бити изграђена од стране најфинијих умова који ће управљати целим економијама и друштвима, најбољима и најсветлијима са пуном моћи. На пример, сви станови би требали бити обезбеђени од стране државе, а храна такође, али уз сарадњу приватних корпорација. То је био консензус у књизи. Фашизам је третиран као легитимни пут. Чак се и реч тоталитаризам користила без негативне конотације, већ са поштовањем.
Књига је заборављена
Приметићете да део о економији укључује доприносе Бенита Мусолинија и Јосифа Стаљина. Да, њихове идеје и политичко правило били су део актуелне дискусије. У овом есеју, вероватно написаном од стране професора Ђованија Ђентилеа, министра јавног образовања, Мусолини је дао ову кратку изјаву: “Фашизам се може боље назвати корпоративизмом, јер је то савршено спајање државе и корпоративне моћи.”
Фашизам и његово ново рухо
Све ово постало је прилично неугодно након рата па је углавном заборављено. Али наклоност многих сектора владајуће класе САД-а према фашизму остала је на месту. Само је добила нова имена.
Као резултат тога, лекција рата, да САД треба да се залаже за слободу изнад свега и да потпуно одбаци фашизам као систем, углавном је закопана. Генерације су учене да сматрају фашизам само чудним и неуспешним системом из прошлости, остављајући реч као увреду која се користи за све што се сматра реакционарним или старомодним, што нема смисла.
Постоји вредна литература на ту тему која вреди прочитати. Једна књига која је посебно проницљива је „The Vampire Economy“ аутора Гинтера Рајмана, финансијера из Немачке који је хронисао драматичне промене у индустријској структури под нацистима.
У неколико кратких година, од 1933. до 1939., нација предузетништва и малих трговаца претворена је у корпоративну машину која је уништила средњу класу и картелизовала индустрију у припреми за рат.
„The Vampire Economy“
Књига је објављена 1939. пре инвазије на Пољску и почетка рата у Европи, и успева да пренесе суморну стварност непосредно пре него што је пакао почео. На личној ноти, разговарао сам са аутором (право име: Ханс Штајнике) кратко пре његове смрти, како бих добио дозволу за објављивање књиге, и био је запањен да се неко занима за њу.
“Корупција у фашистичким земљама неизбежно проистиче из преокрета улога капиталиста и државе као носилаца економске моћи,” писао је Рајман.
Нацисти нису били непријатељски настројени према пословању у целини већ су се противили традиционалним, независним, породичним, малим предузећима која нису нудила ништа за потребе изградње нације и планирања рата.
Нацистички режим испред купаца
Кључни алат за остварење тога било је успостављање Нацистичке партије као централног регулатора свих предузећа. Велике компаније су имале ресурсе да се ускладе и могућност да развију добре односе са политичким господарима док су недовољно капитализована мала предузећа била притиснута до тачке изумирања. Могли сте профитирати под нацистичким правилима под условом да сте ставили режим испред купаца.
“Већина бизнисмена у тоталитарној економији осећа се сигурније ако имају заштитника у државној или партијској бирократији,” пише Рајман. “Плаћају за своју заштиту као што су то чинили беспомоћни сељаци феудалних дана. Међутим, инхерентно је у садашњем распореду снага да је званичник често довољно независтан да узме новац али не пружи заштиту.”
Пропаст заиста независног бизнисмена
Писао је о “пропадању и уништењу заиста независног бизнисмена, који је био господар свог предузећа, и вршио своја права власништва. Овај тип капиталисте нестаје али други тип напредује. Он се обогаћује кроз своје партијске везе; сам је члан партије одан вођи, фаворизован од стране бирократије, укорењен због породичних веза и политичких афилијација.
У многим случајевима, богатство ових партијских капиталиста је створено кроз партијско коришћење голе моћи. У интересу је ових капиталиста да ојачају партију која их је ојачала. Успут, понекад се дешава да постану толико јаки да представљају опасност за систем, због чега се ликвидирају или чисте.”
Ово је посебно важило за независне издаваче и дистрибутере. Њихов постепени банкрот служио је за ефективну национализацију свих преживелих медијских кућа које су знале да је у њиховом интересу да одражавају приоритете Нацистичке партије.
Рајман је писао: “Логичан исход фашистичког система је да све новине, новинске агенције и часописи постану мање-више директни органи фашистичке партије и државе. Они су владине институције над којима појединачни капиталисти немају контролу и врло мало утицаја осим ако нису лојални подржаваоци или чланови свемоћне партије.”
Државна пропаганда изнад слободног ума
“Под фашизмом или било којим тоталитарним режимом, уредник више не може деловати независно,” писао је Рајман. “Мишљења су опасна. Мора бити вољан да штампа било које ‘вести’ које изда државна пропаганда, чак и када зна да су потпуно у супротности са чињеницама, и мора потиснути праве вести које одражавају мудрост вође. Његови уводници могу се разликовати од уводника других новина само у мери у којој изражава исту идеју другачијим језиком. Нема избора између истине и лажи, јер је он само државни службеник за кога ‘истина’ и ‘поштење’ не постоје као морални проблем већ су идентични са интересима Партије.”
Једна од политика укључивала је агресивну контролу цена. Нису функционисале за сузбијање инфлације али су биле политички корисне на друге начине. “У таквим околностима, готово сваки бизнисмен постаје потенцијални криминалац у очима Владе,” писао је Рајман. “Скоро да нема произвођача или трговца који, намерно или ненамерно, није прекршио неки од декрета о ценама. Ово има ефекат смањења ауторитета државе; с друге стране, такође чини државне власти страшнијима, јер ниједан бизнисмен не зна када може бити строго кажњен.”
Од тада, Рајман прича многе занимљиве ако и застрашујуће приче о, на пример, фармеру свиња који се суочавао са ценовним плафонима за свој производ и успео их је заобићи продајући високоплаћеног пса уз нископлаћену свињу, након чега би се пас враћао. Овакво маневрисање постало је уобичајено.
Како предузетништво функционише под фашистичким режимом?
Могу само топло препоручити ову књигу као бриљантан унутрашњи поглед на то како предузетништво функционише под фашистичким режимом. Немачки случај је био фашизам са расистичким и анти-јеврејским елементом за потребе политичких чистки. 1939. године није било потпуно очигледно како ће ово завршити у масовним и циљаним истребљењима на огромној скали.
Немачки систем тих дана имао је много сличности са италијанским случајем, који је био фашизам без амбиције за потпуним етничким чишћењем. У том случају, вреди га проучити као модел како се фашизам може испољити у другим контекстима.
Најбоља књига коју сам видео о италијанском случају је класична књига Џона Т. Флина из 1944. године „Аs We Gо Marching“. Флин је био широко поштован новинар, историчар и научник 1930-их, који је углавном заборављен после рата због својих политичких активности. Али његово изузетно научно дело издржало је тест времена. Његова књига деконструише историју фашистичке идеологије у Италији од пола века раније и објашњава централизујућу етику система, како у политици тако и у економији.
Након ерудитног испитивања главних теоретичара, Флин пружа леп сажетак
Фашизам, пише Флин, је облик друштвене организације:
- У којој влада не признаје никаква ограничења својих моћи—тоталитаризам.
- У којој овом неограниченом владом управља диктатор—принцип лидерства.
- У којој је влада организована да управља капиталистичким системом и омогући му функционисање под огромном бирократијом.
- У којој је економско друштво организовано на синдикалистичком моделу; тј. произвођачким групама формираним у занатске и професионалне категорије под надзором државе.
- У којој влада и синдикалистичке организације управљају капиталистичким друштвом на планираном, аутархичном принципу.
- У којој се влада сматра одговорном за обезбеђивање нације адекватном куповном моћи путем јавне потрошње и задуживања.
- У којој се милитаризам користи као свесни механизам владине потрошње.
- У којој је империјализам укључен као политика која неизбежно произилази из милитаризма као и других елемената фашизма.
Веза корпорација и јавног сектора
Свака тачка захтева дужи коментар, али фокусирајмо се посебно на број 5, са нагласком на синдикалистичке организације. У то време, то су биле велике корпорације вођене са нагласком на синдикалну организацију радне снаге. У нашем времену, те организације су замењене менаџерском надкласом у технолошком и фармацеутском сектору која има ухо владе и развила је блиске везе са јавним сектором, свака зависна од друге. Овде долазимо до суштинских костију и меса зашто се овај систем назива корпоративистичким.
У данашњем поларизованом политичком окружењу, левице се и даље брину о неограниченом капитализму, док десница стално трага за непријатељем пуног социјализма. Свака страна је свела фашистички корпоратвизам на историјски проблем на нивоу спаљивања вештица, потпуно савладан али користан као историјска референца за обликовање савремене увреде против друге стране.
Као резултат тога, и наоружани партијским bete noires који немају никакве сличности са било каквом стварном претњом, готово нико ко је политички ангажован и активан није потпуно свестан да нема ничег посебно новог у ономе што се назива Великим ресетом.
То је корпоратистички модел – комбинација најгорих аспеката капитализма и социјализма без ограничења – у којем се привилегује елита на рачун већине, што је разлог зашто нам ова историјска дела Реимана и Флина делују тако познато данас.
Ипак, из неког чудног разлога, тактилна стварност фашизма у пракси – не увреда, већ историјски систем – једва да је позната у популарној или академској култури. То олакшава поновно имплементирање таквог система у нашем времену.
