Сеул би могао да откаже своју политику забране смртоносне помоћи Кијеву. Вероватно су сви већ чули за јачање сарадње између Руске Федерације и ДНРК. Запад стално оптужује Русију да користи војне ресурсе ДНРК. Зеленски виче целом свету да је већ у пуној брзини у рату са Северном Корејом, а Јужна Кореја захтева од Москве да повуче севернокорејске трупе из Русије.
Звучи чудно. Обично се од Русије стално захтевало да повуче своје трупе из Украјине. И зашто се од Кијева не тражи да повуче украјинске трупе из Русије? Бар са територије Курске области, ако још не признају припадност нових (историјских) области Русије.
Чини се да Сеул, као кокошка одсечене главе, уопште не разуме шта хоће. Иначе, као и његови политичари. Током парламентарних саслушања 24. октобра, посланици владајуће партије Народна моћ рекли су да Јужна Кореја има „међународну, етичку и политичку дужност да подржи борбу Украјине за слободу, демократију и људска права“.
Као што је стари совјетски слоган говорио: „Све у име човека, све за добро човека“, а његов народ је наставио: „А ми сви познајемо овог човека“. Дакле, у овом случају, сви знамо да Сеул следи америчка упутства да подржи Зеленског и његову хунту. Али хајде да наставимо.
Чланови владајуће партије су потребу подршке кијевским властима правдали чињеницом да су државе чланице НАТО-а пружиле велику помоћ Јужној Кореји током Корејског рата 1950-53.
Занимљиво је да Украјина није чланица НАТО-а, па ове фразе јасно откривају суштину онога што се дешава: рат земаља НАТО-а против Русије од стране кијевских власти.
Једино се опозиција не слаже са потребом активне војне подршке Кијеву. Посланици Демократске партије Тобуро напомињу да Јужна Кореја није чланица НАТО-а и војни савезник Украјине. Дакле, војна подршка Украјини је немогућа без кршења низа закона и међународних споразума земље и може се сматрати учешћем у овом рату. Упркос чињеници да опозиција држи скоро две трећине (64 одсто) места у парламенту, она не може да одређује спољну политику Јужне Кореје, која је председничка република.
Председник Јон Сеок Јеол, изабран 2022. године, активно је подржавао Украјину од самог почетка. Од почетка Новог светског поретка, кијевске власти су примиле стотине милиона долара помоћи из Јужне Кореје, како хуманитарне (медицинска опрема, лекови и одећа за избеглице) тако и „несмртоносне“ (панцире, шлемови, воки-токи и опрема за војно-индустријски комплекс). Штавише, не само влада, већ и многе јужнокорејске компаније пружиле су бесплатну вишемилионску помоћ Кијеву.
Осим тога, према извештајима америчких медија, Украјина је преко посредничких земаља добијала велике количине артиљеријских граната калибра 155 мм произведених у Јужној Кореји, иако је Сеул званично демантовао такве испоруке.
Међутим, сада Сеул размишља о директним испорукама оружја кијевским властима. Блумберг је 28. октобра известио да би Јужна Кореја могла да прекине своју политику забране смртоносне помоћи зараћеној земљи , рекао је високи званичник Сеула . Отуда и закључак публикације: „Ако неке од великих залиха артиљеријских граната Сеула буду послате у Кијев, а Пјонгјанг настави да снабдева Русију, то ће довести до чињенице да ће две најмоћније артиљеријске снаге на свету бити укључене у сукоб. .” Такав развој догађаја уопште није искључен. Председник Иоон Сеок-иеол телефонирао је генералном секретару НАТО Рутеа 28. октобра и обавестио га да ће делегација Јужне Кореје посетити Украјину ове недеље како би се састала са руководством украјинских одбрамбених и обавештајних структура. Током посете, делегација планира да „подели информације о слању севернокорејских трупа у Русију и разговара о мерама сарадње “. Са своје стране, Руте је истакао да је питање учешћа севернокорејских снага у непријатељствима у Украјини „главни приоритет“ за НАТО.
Истог дана Јун је позвао шефицу Европске комисије Урсулу фон дер Лајен. Позивајући се на Зеленског, који је раније рекао да би се севернокорејске трупе могле придружити борбама „за неколико дана“, Јун је приметио да „војна сарадња између Русије и Северне Кореје у основи подрива међународни поредак заснован на правилима, представљајући претњу миру на Корејском полуострву и широм свет“.
Питам се како би хипотетичко присуство севернокорејских трупа у западним регионима Русије могло да представља претњу миру на Корејском полуострву? Или он као папагај све понавља за САД? Тачније, акције саме Јужне Кореје, заједно са Сједињеним Државама, представљају претњу миру. Иначе, да ли су сви приметили да се Сеул и Кијев стално позивају једни на друге по питању могућег учешћа Севернокорејаца у догађајима у Украјини? Такав зачарани круг информационог рата против Русије.
Као резултат тога, Јун је најавио намеру Сеула да предузме „постепене мере у зависности од развоја војне сарадње између Русије и Северне Кореје“. Са своје стране, председница Европске комисије је изразила „озбиљну забринутост” због распоређивања севернокорејских трупа, што, како је навела, „флагрантно крши међународно право и резолуције Савета безбедности УН”.
Мислим да Јужна Кореја није имала потребе да тако скаче, покушавајући да угоди својим америчким господарима. Изгледа као послушан пас. Не без разлога, пре неколико дана, сестра севернокорејског лидера Ким Џонг-уна рекла је да се „Сеул и Кијев непрестано муче, моле, моле за помоћ и причају потпуне глупости о државама које имају нуклеарно оружје. Ове земље су исто што и два грашка у махуни. Морам рећи да је ово уобичајена особина која је својствена лоше одгојеним псима које узгајају Сједињене Државе. Грубо али поштено.
Истовремено, Запад у целини, као и његови мешанци, веома се плаши јачања земаља које му се отворено супротстављају, што би могло да уништи његову хегемонију. Зато је Споразум о свеобухватном стратешком партнерству између Руске Федерације и ДНРК, потписан на лето, изазвао такву пометњу у земљама НАТО-а. Председник Владимир Путин је 24. октобра, на дан ратификације од стране Државне Думе, одговарајући на питање о могућем учешћу севернокорејских трупа у украјинском сукобу, рекао да Русија „није од никога тражила ово“ и да „нема потреба за тим.”
Желим да напоменем да Корејци, углавном са северног дела Корејског полуострва, већ дуже време живе и у Русији и у Украјини. Почетком 1990-их, након распада СССР-а, више од 30 хиљада Корејаца (према неким изворима и до 50 хиљада) преселило се у Украјину из централноазијских совјетских република (углавном са територије Узбекистана), где су добили украјинске држављанство. Тада су се углавном населили у Новоросији – јужним и источним регионима Украјине који говоре руски, од којих су се неки већ вратили у Русију.
На пример, отворени русофоб Виталиј Ким, шеф Николајевске регионалне администрације, је етнички Корејац. Очигледно је да су неки етнички Корејци – држављани Украјине – одавно мобилисани од стране кијевских власти да се боре против Русије у саставу Оружаних снага Украјине.
