У моменту када се жанр “мачева и сандала” у великом стилу вратио на мале и велике екране серијом “Они који ће умрети” и наставком филма “Гладијатор”, поставља се питање колико овакви филмови имају стварне везе са историјом старог Рима.
Шкотски историчар Александар Мариоти у тексту за британски “Гардијан”, био је научно јасан по овом питању – ни холивудски еп Ридлија Скота, ни “Амазон Прајм” серија Роланда Емериха са историјом немају много везе, већ се баве спектаклом и његовом продајом публици. Историјски консултант за многе филмове ове тематике саветује све епске продукције о прецизности, али како сам каже углавном је плаћен да га игноришу.
„Будимо искрени да имате емисију која излази сутра под називом ‘Они који ретко умиру’, рекли бисте: “То је досадно. Не желим то да гледам. Желим да гледам нешто гдје би неко могао умрети у сваком минуту”, рекао је Мариоти.
Они који умиру
Смештен у 79. годину нове ере серија “Они који умиру” је насилна и секси сага с мачевима и сандалама која прича помешане заплете о царевима, гладијаторима и тркачима у кочијама. Не само да се појављује Ентони Хопкинс, већ је неколико епизода, осим продукције и режирао Емерих, творац блокбастера “Дана независности”.
Мариоти, који је обишао сцене и упознао глумце, наведен је као његов “консултант у Колосеуму”. За ову, као и за многе друге продукције, ангажован је да саветује о историјској тачности радње. Медијски упућен и добро информисан. Он је водећи стручњак за гладијаторске борбе, али је свестан да је ово фикција, а не научна студија.
„Моја улога није да их учиним историјски тачнима, јер то никада неће бити и није им суђено да буду. Ово је пре свега забава и плаћен сам да ме игноришу“, јасан је историчар.
Један пример нетачности која је једноставно постала устаљена историја је сама реч Колосеум. У старом Риму то се није односило на стадион, већ на огромну Неронову статуу поред њега. Римљани су кип звали Колос, а стадион Амфитеатар Флавијум. Када је статуа уништена, надимак за статуу се преселио у амфитеатар. То је сада постала културна норма и тиме се једноставно штеди вријеме.
Како Мариоти наводи, гладијатори никада нису изговорили фразу “Они који ће умрети”. Чувени стих, уједно и наслов књиге који је дао инспирацију за серију, као и за филм “Гладијатор” Ридлија Скота, не долази из Колосеума, већ од криминалаца који су то саркастично говорили, када их је цар Клаудије присилио да учествују у поморској бици у којој су бродови требали да буду запаљени.
Утицај „Гладијатора“
Ипак, када је “Гладијатор” постао планетарни хит 2000. године, имао је дубок утицај на перцепцију јавности о старом Риму. Било је то, каже Мариоти, први пут да је публика видјела како Колосеум оживљава. Пре “Гладијатора” улаз у Колосеум је био бесплатан. Након огромног успеха филма посјетиоци су морали да плате улазнице.
И наравно, филм је био препун анахронизама разних величина. Палац горе или доље као пресуда о томе да ли гладијатор треба живјети или умријети? Никад се није догодило! Мариоти каже да је то био изум који датира из филма “Мадона и мушкарци” из 1920. године. Ни гладијатори нису носили мишићави оклоп који је носио Расел Кроу као римски генерал Максимус Децимус. Није изненађујуће да је њихов оклоп био много једноставнији и далеко мање елегантнији. Иако су тигрови пуштени у Колосеум (испод пијеска, заједно са дрвећем), никада се нису борили против гладијатора и нису били везани ланцима, већ су могли слободно да шетају около.
У ствари, чини се да су прикази старог Рима у сталном разговору једни с другима. “Спартак” , еп Стенлија Кјубрика из 1960., изгледа питомо по стандардима модерног филма, али је био тачнији приказ у смислу историје. Скот је као дјечак гледао “Спартака” и то би се наметнуло када је направио “Гладијатора”.
“Спартак” је желио да буде историјски тачан, што је могуће ближе стварној ствари. “Гладијатор” је био у знаку барока, претјерујући, чинећи га дивљим и бомбастичним, каже Мариоти.
Људи претпостављају да се Мариоти мора осјећати трајно фрустрирано, видећи да се његови савјети игноришу у корист фиктивних нетачности.
– Телевизија и филм покушавају нешто слично ономе што су радиле римске игре у Колосеуму, пружају задивљујући спектакл, чак и ако то значи искривљење стварности. Игре гладијатора у Колосеуму су преци “Нетфликса” и “Амазон Прајма” и цијелог Холивуда. И попут ових спектакла, гладијаторске борбе биле су скупе за производњу. Није имало финансијског смисла да гладијатори умиру лијево, десно и у средини, с обзиром на то да је толико новца уложено у њихову припрему за борбу. Као и рвачима данас гладијаторима није у најбољем интересу да се боре тако жестоко да ризикују да се озбиљно повриједе – каже Мариоти.
Нема везе са науком
Ипак, не уживају сви историјски консултанти у идеји да своју репутацију везују за филмове. Кејтлин Колеман, која је давала научне савјете за “Гладијатор”, каже ми да јој није сметало да буде у заслугама филма. Али није желела да буде наведена као консултант за историју. Уместо тога јој се једноставно захваљује у одјавној шпици, Колеман није љута што је филм историјски нетачан, једноставно није жељела да ико буде заведен као историчар, јер то није имало много везе са том науком.
За “Гладијатор 2” Мариоти је наведен као историјски истраживач, међутим, он није имао никакве везе с режисером и није био превише укључен у филм. Скот није желио ниједног историчара на сету, каже Мариоти, јер је имао велике свађе са многима од њих због свог филма “Наполеон”. Попут гомиле која је хрлила у Колосеум и данас публика жели забаву, а не да нам дају строгу лекцију историје.
– У интервјуима, били су врло јасни да им није стало до историје. Нису хтјели да буде историјско. То је била Ридлијева визија старог Рима. И био сам у реду с тим. Гледаћу други “Гладијатор” и два сата ћу бити у старом Риму. Бићу шампион и херојски гладијатор из Колосеума. Онда ћу се вратити , да будем досадан историчар – рекао је Мариоти.
Укратко, колико је спектакл био важан за стари Рим вођен геслом, толико је важан за свијет 21. вијека, у којем је све подређено забави и игри.
Поздрав
Мариоти посједује фотографију Расела Кроуа који салутира испружене руке, баш као што то чини статуа коња Марка Аурелија на Капитолу у Риму.
Ридли Скот је мислио да изгледа као да Кроу поздравља на нацистички начин и како каже Мариоти, режисер је донекле био у праву
– Наравно да изгледа као нацистички поздрав, јер су га нацисти копирали од италијанских фашиста, а фашисти са древних римских статуа, због чега је у филму поздрав промијењен у шаку на грудима, гест који су касније опонашали све остали, иако он са Римом нема везе – јасан је историчар.
