Феномен светитеља заштитника био је веома раширен током средњовјековне историје, што је био случај и са српским средњовјековним земљама. Светитељи као гаранти опстанка једне заједнице окупљене око њиховог култа, молитвени посредници испред Христа и заштитници од разних болести или спољних опасности, представљали су и важан фактор свијести и идентитета исте заједнице. Још и прије појаве и ширења хришћанства људи свих култура су имали своје патроне, од личних или породичних до заштитника цијелих области и држава, оличених у разним митолошким бићима.
Можемо да споменемо римске ларе – заштитнике домова, или натприродна бића Старих Словена, Германа или Викинга. У хришћанству је светац заштитник био човјек који је својом вјером, дјелима и на крају самим животом посвједочио Христа и на тај начин постао заступник и заштитник народа у небеском царству. Било да говоримо о апостолима, исповједницима, епископима, ратницима или мученицима сви су због својих заслуга и жртве имали посебно поштовање и прослављање у народу.
Средњовјековне монархије, самосталне комуне и породице имале су своје свеце заштитнике, по чијој заштити су били препознати и које су истицали у својим документима и на другим јавним мјестима. Многима је познато да је свети Ђорђе био заштитник руских средњовјековних кнежевина и Москве (што је и данас), затим и Енглеске, Андреј Првозвани један од главних заштитника Цариграда, свети Трифун града Котора, Св. Влахо Дубровника, док је свети јеванђелиста Марко патрон Венеције, која се често називала Република светог Марка. Оваквих примјера је заиста много и због тога нећемо наставити са набрајањем, већ ћемо да се фокусирамо на српске средњовјековне области.
Заштита владара
Култови светаца су се развијали међу Србима са ширењем хришћанства, након чега су и припадници српских владајућих династија (од Јована Владимира, затим Немањића и Лазаревића до Бранковића) постали свети и тиме се постепено усталило и прослављање српских православних светитеља. Заштитник Немањића и њихове државе био је Свети архиђакон Стефан, чији је култ био јако раширен у српским областима и прослављан.
Средњовјековна Босна и њен владарски род Котроманићи су такође имали свеца заштитника, иако је то мање познато у стручној и широј јавности, првенствено због раширене тезе да је она била јеретичка. Увјерење о богумилском карактеру средњовјековне Босне и њених становника је углавном одбачена у модерној историографији, али је и даље присутна због дугог заступања исте. Ипак, сачувани изворни материјал говори о хришћанству средњовјековне Босне, а један од најважнијих показатеља јесте прослављање Светог Гргура (у народном говору), односно Светог Григорија Чудотворца (213 – 280), који је био епископ Неокесарије Понтијске и један од највећих бораца против јереси.
Није нам познато када је његов култ постао раширен у средњовјековној Босни, али први помен налазимо у повељама бана Стефана II Котроманића (1322 – 1353). Владар је на необичан начин започињао своје исправе: „Ја Свети Гргур, а именом бан Стјепан“, означавајући тиме да је свети Гргур не само заштитник, већ и владар у областима којима је управљао бан. Временом је титула модификована и бан је владао као слуга божји и Светога Гргура, али је суштина остала иста: оквир простирања његове власти је био идентификован са Светим Гргуром, који је пружао заштиту владару и његовим поданицима.
И Гргур и Стефан
Култ Светог Гргура био је раширен и у периоду владавине бана Твртка, иако је након његовог крунисања за краља Срба и Босне (1377. године) истицан и свети Стефан као заштитник самог краља и његове монархије. На новцу његовог сина, краља Стефана Твртка II Твртковића приказан је свети Григорије Назијанзин/Богослов (330 – 390), један од најистакнутији отаца наше цркве. Остаје непознато да ли је Твртко II за свог патрона узео другог, много познатијег Григорија или су личности двојице светитеља са истим именом замијењена, што је иначе био чест случај и у Византији.
Како год било, култ Светог Григорија је био и даље поштован у средњовјековној Босни, иако је краљ Стефан Томаш због опасности од Турака прешао на римокатоличку вјеру и за свеца заштитника узео папу Гргура Великог (590 – 604), како би се кроз име задржао привид континуитета прослављања истог светитеља. Ипак, већ је његов насљедник Стефан Томашевић, посљедњи српски деспот и краљ Срба и Босне, након повратка из Смедерева са супругом Јеленом Бранковић, када су пренијели и мошти светог Луке у Јајце, писао папи да народ у његовој краљевини исповиједа и јавно прославља Светог Григорија Чудотворца и да жели да тако и даље остане.
Након пада српских земаља под османску власт у изворима је и даље навођено како је Свети Гргур заштитник средњовјековне Босне и њене династије, док и данас као крсну славу Светог Григорија Чудотворца прослављају српске породице из средње Босне. У народу се ова слава назива Глигорије, а слави се 30. новембра (17. новембра).
