Када дођемо у храм – погледајмо горе! Христос је приказан испод куполе храма у центру, а у „пандатифима“ тј. у четири угла средишњег свода насликани су јеванђелисти. Поред сваког од њих је приказан је по један симбол: анђео (или човек), лав, теле (тј. бик) и орао. Четворица јеванђелиста су: Матеј, Марко, Лука и Јован. Њих изображавају на том месту, јер доносе небеску благу вест на земљу. А „блага вест“ на грчком се каже Јеванђеље.
Када се појавило јеванђеље?
Мислите ли да када је Христос живео на земљи међу људима, да је постојало Јеванђеље? Не. Тачније, није било Јеванђеља на какво смо навикли – тј. није било књиге коју можемо узети у руке, прелистати, прочитати. Живо, оваплоћено Јеванђеље тада је био сам Господ Исус Христос. Ходао је са својим ученицима Палестином, проповедао, причао параболе, чинио чуда, поучавао апостоле, а затим био разапет на крсту, васкрсао и вазнео се на небо. А након Вазнесења Исусови ученици су остали без Учитеља. Вероватно се тада појавило Јеванђеље? Опет, не. Јеванђеље није било потребно првих година после Вазнесења Христовог. Јер је још постојало живо сећање. У Палестини је било много људи који су својим очима видели и слушали Христа, па чак и сами учествовали у догађајима из Његовог живота. Нису им били потребни никакви записи.
Године су пролазиле. Број верника је растао. Хришћанске општине су расле, настале ван Палестине, у земљама где су живели други народи. Људи су једни другима препричавали шта су чули од апостола. Али знате како је тешко некоме нешто препричати од речи до речи! Сећате се игре „глувих телефона“? Неко некоме прича догађај по сећању, својим речима, и незнатно је мења. Затим – још мало. И још… Неко је нешто заборавио, додао, измислио на свој начин. И неко је намерно променио значење. На крају од почетне приче није остала ни реч…
Благодат Духа Светог
Када је то само игра – то је у реду, играмо се и заборавимо то. А ако се речи које преносимо односе на веру, спасење душе, како их онда можемо искривити? То је забрањено! Јер животи људи зависе од њих. Ове речи морају бити тачно записане!
Зато су се оне већ појавиле у виду јеванђелских књига које су саставили Матеј, Марко, Лука и Јован. Наравно, не само да су покушавали да запишу причу о Исусу, већ по чему су ти јеванђелисти другачији и зашто су само њихове креације на крају остале у Библији? Поред тога што су јеванђелисти били део круга Христових ученика током Његовог земаљског живота, имали су и благодат Духа Светога – посебне дарове Божије који су им омогућили да напишу Јеванђеље тако да су све најважније ствари биле исказано у њима исправно, без грешака и изобличења. Ако су се други људи могли збунити у причи о Исусу, препричавајући оно што сами нису видели, јеванђелисти нису јер су се све време „саветовали” са Богом.
Зашто четири јеванђеља?
Међутим, ако врло пажљиво прочитамо њихова Јеванђеља, приметићемо да се у опису неких догађаја у појединим детаљима разликују! Како то? А цела поента је у томе да је, поседујући управо ту благодат, сваки од јеванђелиста остао апсолутно слободна личност, а ипак сви људи гледају на догађаје мало другачије. Замислимо само да се у Јеванђељу све тачно поновља, чак и најситнијим детаљима. Онда би се сигурно нашао неко који би рекао: да, договорили су се, све су сами измислили и записали као копију! И тако је јасно да су Јеванђеља сведочанства живих, али различитих људи.
Али ево још једног питања. Зашто постоје четири јеванђеља, зар једно не би било довољно? Не, не би било довољно. Прво, управо све четири књиге, допуњујући једна другу, у потребној мери говоре нама, данашњим хришћанима, оно најважније о животу и учењу Христовом. И друго, има везе са тим када и како је свако од Јеванђеља настало. Уосталом, апостоли су писали своје књиге у различито време и за различите људе. Хајде да сазнамо како је било!
Матеј
Сам Матеј је био Јеврејин и убирао је порезе од других Јевреја за римског цара, чија се власт тада проширила на њихову земљу. Нико није желео да комуницира са Матејем, његово занимање се сматрало срамотним: цариници, односно порезници, нису били по вољи народа. Зашто? Од свега прикупљеног новца, порезници су слали римским властима одређени износ, а од остатка им је било дозвољено да узму колико су хтели. Зато се веровало да су порезници окрутни и бестидни људи. Зато је свима било невероватно и то што се Христос обратио таквом човеку, и како је овај цариник одговорио на Његов позив.
Христос, сусревши Матеја, каже му:
– Следи ме!
Цариник је оставио своје занимање, имање и отишао за Христом. Штавише, приредио је велику гозбу за Христа у својој кући, позвао друге царинике и грешнике, и сви су били за истом трпезом, што је веома изненадило књижевнике: како може, мислили су, да дели трпезу са таквима? Христос је на ово рекао:
– Дошао сам да позовем не праведнике, већ грешнике на покајање.
Од тада је Матеј постао један од дванаесторице Христових ученика и никада Га није напустио. Слушао је проповеди, гледао чуда, следио Христа на његовим путовањима по Галилеји и Јудеји, Заједно са другим ученицима био је сведок крсних страдања, Спасиочеве смрти и Његовог Вазнесења.
Показао људску природу Христову
Када је дошло време да се апостоли разиђу по различитим земљама како би тамо проповедали веру Христову, јерусалимски хришћани, који су дошли од Јевреја, замолили су Матеја да им пре одласка запише Христова дела и учење. Наравно, апостоли су то верницима говорили много пута раније, али људи су желели да имају писани извор са којим би могли да се саветују када Христови ученици нису били у близини. Апостоли су се сагласили да ће Матеј то учинити боље од других. Касније је светитељ много проповедао по разним азијским земљама, чинио многа чудеса и дела. Живот је завршио мученичком смрћу.
Матеј се приказује на иконама и у храмовима како поред себе има анђела или човека. Зашто? Јер је показао људску природу Христову. Јеванђеље по Матеју наводи родолов из којег долази Исус. Матеј је написао своје Јеванђеље за Јевреје и њима је било важно да знају да Исус није варалица. Древни јеврејски пророци предвиђали су да ће Месија, Спасилац, бити из Давидове лозе. Овде Матеј потврђује да је Исус из Давидове лозе и да је Његов долазак предсказан у Старом завету. За своје читаоце, Матеј је у своје Јеванђеље укључио многе цитате из Старог завета, та веома древна пророчанства.
Марко
Апостол Марко је рођен у Јерусалиму. Потицао је из свештеничке породице. Марко није био део круга од дванаест апостола који су пратили Христа током Његовог земаљског живота – био је још премлад. Међутим, Марко је од детињства био окружен Христовим ученицима. Апостол Варнава је био његов стриц. Маркова мајка Марија такође је била хришћанка. Апостол Петар се крио у њеној кући након што је чудесно ослобођен из затвора.
После Вазнесења Исусовог у кући мајке Светог Марка верници су се окупљали на молитви. Апостоли су често долазили тамо. Марко се зближио са њима. Апостол Петар чак у својој посланици Марка назива својим сином. Заједно са Павлом и његовим стрицем Варнавом, Свети Марко је кренуо на велико мисионарско путовање. Проповедао је по различитим местима – Антиохији, Кипру, Египту, Грчкој, Либији…
Марко је своје јеванђеље написао у Риму. Када је апостол стигао тамо, у „престоници света“ већ је било много хришћана, а многи од њих су били многобожци пре него што су примили нову веру. И, састављајући Јеванђеље, Марко је узео у обзир да током свог одрастања ови људи нису проучавали, као Јевреји, Стари завет, да су људи сасвим друге културе, и зато је покушао да за њих напише причу о Исусу у кратак и јасан пут.
Показао колико је велики Господ
Текст Јеванђеља по Марку испуњен је светлим, чудесним догађајима – светитељ је желео да покаже колико је велики Господ, каква је чуда у стању да учини. Поред јеванђелиста Марка приказан је лав. Лав је симбол царствености и божанске моћи Христове, а ово изображење добро преноси како Марко описује Спасиоца у свом Јеванђељу.
Јеванђелист је свој текст саставио по речима апостола Петра, најближег Христовог апостола. Петар је у то време проповедао у Риму – причао је о ономе што је сам видео и чуо, а Марко је записао. Затим је Свети Петар прочитао записано, одобрио и након тога је Јеванђеље по Марку прихваћено од Хришћанске Цркве. А свети Марко учини још многа апостолска дела и чудеса и пострадао од незнабожаца у египатском граду Александрији.
Лука
Обично када говоримо о апостолима, мислимо на дванаест људи које је Он учинио својим првим ученицима. Али било је више апостола. Поред најужег круга од дванаест ученика, било је још седамдесет апостола које је Христос касније позвао, и други људи који су такође ишли за Спаситељем. Лука је био један од седамдесеторице апостола.
Рођен је у сиријском граду Антиохији. Лука није био Јеврејин, али је добро познавао јеврејску религију и обичаје. Био је образован човек, изучавао је медицину, сликарство, и добро је познавао грчки језик и одлично писао на њему. Једног дана Лука је отишао из Антиохије у Галилеју и тамо се придружио народу који је пошао за Христом. После Вазнесења Господњег, Свети Лука се задржао неко време у Јерусалиму, а затим се упутио у своју отаџбину, у Антиохију. Тамо је већ било много хришћана. Својим саслужитељима и сапутницима одвео га је свети апостол Павле, који је чак био и Лукин рођак. Павле у својој посланици Колошанима преноси Лукине поздраве и назива га „љубљени лекар“ (Кол 4,14).
Заједно са Павлом, Лука је, после многих путовања и апостолских трудова, дошао у Рим. Ту је светитељ написао своје јеванђеље, као и књигу Дела апостолска, адресирајући их Антиохијцу, богатом и „честитом Теофилу“. Лука је своје текстове упутио хришћанској општини Антиохије.
У свом Јеванђељу Лука је приказао земаљски живот Христов не само на основу онога што је сам видео и чуо, већ и користећи многа сведочанства блиских Христових ученика. Јеванђелисту Луку руководио је апостол Павле који је прочитао и одобрио његово Јеванђеље. А Дела апостолска Лука је написао по заповести Павловој.
Историчар и јеванђелист
Главним читаоцима свог Јеванђеља Лука сматра незнабошце, пре свега Грке, образоване и проницљиве. Лука је већ такође познавао прва два јеванђеља (по Матеју и по Марку) и следи их, али је његово излагање тачније и јасније. Лука се назива не само јеванђелистом, већ и историчарем. Своје јеванђеље почиње описом Христовог родослова. Али родослов не подстиче од Аврама, претка јеврејског народа, већ од самог Адама, првог човека на земљи. Тако Лука наглашава да је Христос дошао ради спасења целог људског рода, а не само Јевреја.
Лукин симбол је бик, теле. У давна времена, бикови су жртвовани Богу. Изображење бика наглашава идеју коју Лука посебно настоји да изрази у свом Јеванђељу: Христос је служио људима и жртвовао се за спасење људи. Након смрти свог учитељаа и пријатеља апостола Павла, Лука је наставио да проповеда у Италији, Галији (будућа Француска), Далмацији (будућа Хрватска), Грчкој. Био је и у Африци. Оснивао је хришћанске општине, лечио људе. У дубокој старости прихватио је мученичку смрт у грчком граду Теби. Био је разапет на стаблу маслине.
Јован
Јован је једини јеванђелист којем су хришћани додали назив Богослов. Зашто? Јер његово Јеванђеље није само сведочанство очевица, већ и темељ свег учења о Богу и спасењу, које се касније развило у Цркви. Био је син галилејског рибара Зеведеја и Саломије (кћерка обручника свете Богородице Јосифа) и брат апостола Јакова. Јован је прво био ученик Јована Крститеља и први пут је видео Христа на обали Јордана када се Исус крстио. Време је пролазило. Једног дана, Јован и његов брат помогли су свом оцу да пеца у Галилејском језеру. Христос је ишао уз обалу. Он је рибарима, чији пецање тог дана није ишло добро, дао диван улов и подстакао је браћу да Га следе. Рибари су одмах оставили своје мреже и пошли за Исусом.
Карактери Јакова и Јована били су ватрени, експлозивни, због чега су од Христа добили надимак „Воанергес“ („синови грома“). Али боравак са Учитељем променило је Јована – постао је кротак, смирен, и „ученик кога љубљаше Исус“. Исус је позвао Јована да иде са њим у кућу у којој је лежала мртва девојчица Јаирова кћерка, и пред младим учеником васкрсао је. Јован је био са Христом на гори Тавор када се Учитељ преобразио пред ученицима. Током Тајне вечере, Јован стави главу своју на недра Христова.
Био уз Христа кад је распет
Од свих апостола, само је Јован заједно са Богородицом био под крстом када је Христос распет. Остали ученици су се плашили да иду на Голготу – било је опасно. И такође је било страшно тешко гледати свог вољеног Учитеља како доживљава страшне муке… Међутим, упркос овим мукама, Христос се обратио Јовану са крста и замолио га да се брине о Његовој Мајци: „ето ти матере! И од онога часа узе је ученик к себи (Јн 19, 25-27).
Много неочекиваних догађаја и путовања потом пало на судбину љубљеног ученика Христовог: олује и бродоломи, мучења и тамнице, надметања са гатарима и врачарима, чуда и исцељења, батине, слава и прогон … Он је једини од свих дванаест најближих ученика Христових који није био убијен, него је умро у старости.
Поред јеванђелисте Јована приказан је орао. Зашто он има такав симбол поред себе? Узвишени слог којим је написано Јеванђеље по Јовану, својим високим богословским садржајем подсећа на високи лет орла. Орао је такође симболично оличење Духа Светога.
Јован је написао своје Јеванђеље у време када је живео у граду Ефесу (данас територија Турске). Ово је најкасније написано Јеванђеље. Написано је када је Јован Јеванђелист већ имао преко 90 година, по жељи хришћана острва Патмос, који су веома волели и поштовали Јована. У овом Јеванђељу апостол открива Христову божанску суштину, говори о Духу Светом. У тексту апостол помиње догађаје који нису ушли у прва три јеванђеља. А главна идеја коју је јеванђелист желео да пренесе људима: Бог је Љубав!
Чак и када је апостол Јован био веома стар, када више није био у стању да држи дуге беседе, он се непрестано обраћао људима око себе једном кратком фразом: „Децо, љубите једни друге!“ А када би га питали зашто понавља само ове речи, Јован је објаснио: „Ову фразу говорим само зато што она садржи сву суштину Јеванђеља Христовог, јер Јеванђеље Христово је учење о светој љубави.
Четири крака једне реке
Међу четири јеванђеља, да ли постоји неко „главно“ или „исправно“? Не. Једнака су, као четири крака једне реке. Свако од четири јеванђеља одражава одређени аспект личности Господа Исуса Христа.
