Србија је 1876. године на иницијативу угледног војног лекара Владана Ђорђевића добила Српско друштво Црвеног крста. Оснивачка седница, како је забележено, одржана је у Дворани београдске општине и за првог председника изабран је митрополит Михаило Јовановић. У управи друштва били су виђени, односно угледни грађани ондашње Србије.
Први задатак Српског друштва Црвеног крста био је прихват и збрињавање избеглица које су у матицу долазиле због Херцеговачког устанка. У годинама које су следиле и ратовима за ослобођење, Црвени крст је у Србији добијао све већи значај. Тако је 17. септембра 1912. године уведена Медаља за заслуге Црвеног крста, која је додељивана у две варијанте – сребрна и бронзана.
За активно помагање у неговању и бризи око болесних и рањених током ратова, медаљу су могли да добију мушкарци и жене, српски и страни држављани. Када је оружје коначно утихнуло 1918. године, одлучено је да се медаља додељује и за заслуге током мира. У Краљевини Југославији је престало додељивање бронзане медаље, али је уведен виши степен златне медаље.
Син војводе Вука
Лента је бела. Са црвеним линијама при крајевима. На реверсу медаље приказан је мотив Косовке девојке која негује тешко рањеног ратника.
То је Павле Орловић, легендарни јунак из епских песама. У историјским изворима о њему нема података.
Према предању, Павле је био син војводе Вука, који је управљао Соко Градом близу реке Дрине, код данашње Љубовије. Павле је био војвода рударског града Ново Брдо, а управљао је и поседима његовог оца на планини Рудник, у срцу Србије.
У песмама је забележено да је при повратку након Косовског боја подлегао задобијеним ранама. Верује се да је сахрањен у селу Осоница код Ивањице и да је на његовом гробу саграђена црква брвнара.
Постоје подаци да је приликом посете тима археолога из Београда на тој локацији пронађена надгробна плоча из 14. века. За њу се верује да је она постављена у сећање на косовског јунака. На њој се не спомиње Павле Орловиће, али шири контекст приче се поклапа са народним предањем.
