Шта се десило са Крстом након Распећа, Васкрсења и Вазнесења Христовог? Где је он био? Зачудо: испоставило се да много, много година нико није знао где се налази овај Крст! И било је могуће пронаћи га захваљујући правом чуду!
На улицама новог града
Прошло је триста година откако је Христос распет у околини Јерусалима, на Голготи. Римско царство је успело да преживи и сурове ратове, и пропадање, и нови процват… А сада, на истоку царства, гради се нови прелепи град Константинопољ – назван је по сада владајућем цару Константину. Једна за другом, у новим улицама издижу се високе куће, подижу се храмови изузетне лепоте. Међу становницима Цариграда има много хришћана. Они слободно шетају улицама, улазе у хришћанске храмове, моле се.
Али у новије време, верници су били приморани да се крију у катакомбама – подземним просторијама које изгледају као мрачни подруми или тунели. Били су прогањани, хапшени, затварани, брутално мучени и на хиљаде њих побијено! За шта? Зато што су веровали: постоји само један Бог, и одбијали су да се клањају паганским боговима, како су захтевале власти.
Прогон је трајао не годину, не две, већ цела три века! Три стотине година је веома дуг период. Рађало се и умирало неколико генерација људи, десетине владара су се смењивали на престолу, све док коначно власт у Римском царству није прешла на цара Константина.
Улога царице Јелене
Константин је зауставио прогон хришћана, дозволио им не тајно, већ отворено да исповедају своју веру, дозволио им да граде хришћанске храмове. Али зашто? Чињеница је да је Константинова мајка, Јелена, била хришћанка. И мада је сам цар крштен тек на крају живота, увек је саосећао са хришћанима и слушао речи своје мајке. Управо је она саветовала свог сина да отвори хришћанске храмове у новој престоници царства.
Али ово Јелени није било довољно. Уверила је свог сина цара Константина да би за његово царство, за народ, за све вјерујуће хришћане било важно, корисно и добро пронаћи Крст на којем је разапет Исус Христос. Пронаћи генерално све што је могуће, све преживеле светиње које би се односиле на Спасиочев земаљски живот.
Константин је био сагласан са својом мајком – у ствари, ово може послужити за јачање хришћанске вере, постати још један доказ њене истинитости и добар аргумент у спору са противницима хришћанства, којих је тада било доста. Али сам Константин је имао много обавеза: управљање великим царством није једноставно! Из тог разлога није могао сам да тражи Крст
— Е, онда ћу се ја побринути за то! рекла је Јелена одлучно.
Веома тежак задатак
Јеленина одлука била је потпуно неочекивана. Из много разлога. Прво, Јелена је била жена, а жене у то време нису управљале државним пословима и нису путовале саме, посебно у то време. Друго, навикли смо да су у филмовима о опасним путовањима, у лову на благо… главни лик или јунакиња млади, снажни људи, а мајка цара Константина је на почетку ове наше приче имала… осамдесетак година! Што је поприлићно година.
Треће, пут од Рима до Јерусалима био је веома дуг, дуг и опасан! Чак и на модерном аутомобилу, такву удаљеност не можете савладати ни за сат или два, већ за неколико дана! А тих дана је требало више од месец дана да се стигне до Свете земље! Успут се могло разболети, налетети на разбојнике, упасти у олују или доживети неке друге невоље…
Четврто, доћи до Јерусалима пола је битке. Али шта да се ради тамо, на лицу места? Где и како тражити Крст и светиње? Царица ово није замишљала. Наука о археологији још није постојала у тим вековима, Јелена није могла унапред да се консултује са искусним научницима, да сазна где да ископа, како да утврди да ли је неки предмет модеран или древни, стваран или лажан… А у двадесетим годинама научници првог века не излазе увек на крај са таквим питањима – шта тек рећи о времену које је шеснаест векова иза нас!
Једном речју, старија жена се суочила са готово фантастичним задатком: „Иди тамо, не знам где, донеси нешто, не знам шта…“
И што је најважније: самог града Јерусалима у то време … више није било!
Где је нестао Јерусалим?
Односно, како – „није било Јерусалима“? А где је нестао? Нигде. Само што се древни град променио до непрепознатљивости и чак изгубио име. Како се то догодило?
Неколико деценија након Вазнесења Христовог, седамдесете године, Јерусалим је разорила римска војска. Поптуное! До дна! Као што је Исус предвидео, није остао камен на камену. Тако су Римљани смирили Јевреје, који су се ту и тамо побунили против власти римског цара над њиховом земљом. Разарачи су одузели име граду: на његовом месту је изграђена римска колонија, која се звала Елија Капитолина.
Улице којима су некада ходали Исус и Његови ученици су скоро нестале: неке куће су једноставно нестале, негде су настале нове зграде, по целом граду, ту и тамо наилазили су пагански храмови и светилишта, статуе римских богова.
Скоро три века римски цареви су марљиво брисали сећање на Јерусалим да се нико никада не би сетио града „бунтовника и смутљиваца“. Управо на ово место које је изгубило свој некадашњи изглед стигла је мајка цара Константина, Јелена, након дугог тешког пута.
Потрага
Царица је стигла у град где се мало ко сећао Исуса и Крста. Ако су хришћани остали у Јерусалиму, сакрили су се, навикли на прогоне и сталну смртну опасност. Од Јевреја и незнабожаца се мало шта могло добити. Јелена је одлучила да, ако жели да сазна било шта о Крсту, не треба свима да каже ко је она. Ионако нико није знао њено лице. Царица је променила своју богату царску одећу у сиромашну. Претварала се да је обична просјакиња и изашла на улице некадашњег Јерусалима да спроведе праву пострагу.
Шетала је градом, слушала разговоре, постављала питања, разговарала са свима који су бар нешто знали о времену у којем је Исус живео, памтио адресе и имена… Потрага није била лака, али је након неког времена почела да доносе резултате.
Шта је царица затекла у граду? Много занимљивих ствари! Прве хришћанске заједнице скупљале су мало по мало сећање на Учитеља Христа, брижљиво чувале ствари које су биле у вези са Њим. На пример, у руке Јелене дошао је Христов огртач – одећа коју је Спасилац носио уочи погубљења на Голготи и коју су стражари однели након што је Исус умро на крсту. И хришћани су успели да сачувају велику светињу, скривајући је читава три века, а сада су је предали царици. Јелена је пронашла и круну од трња, коју су римски војници ставили на главу Исуса пре него што су Га разапели…
А Крст?
Да ли је нашла крст?
На периферији, на гори Голгота, пре три века разапети су Исус Христос и два разбојника. Али… где је гора? Нестала! Има кућа са стубовима, статуа неке жене. А ко је ово? Јелена! Она више није у сиромашној хаљини – обучена како доликује за мајку цара. Поред ње су помоћници, слуге и неки брадати деда. Изгледа као локалац. Показује руком на палату и страсно објашњава нешто Јелени. Његово име је Јуда. Не, не, не бојте се! Ова особа нема никакве везе са издајником, бившим Христовим учеником, Јудом Искариотским. Чињеница је да је мушко име Јуда било најчешће и врло често у тим далеким временима. Па ко је овај старац?
Јуда је јеврејски мудрац који је био члан већа стараца. Према предању, међу његовим прецима био је и мученик Стефан, хришћанин који је умро у време гоњења један од првих. А такође и Никодим, тајни ученик Христов. То су били људи који су лично познавали Исуса.
О чему Јуда говори Јелени? Каже да су баш на месту које је толико дуго тражила. Место распећа Христовог. Да, Голгота је била овде, али су Римљани ископали гору скоро до земље, затрпали место земљом, смећем, поплочали и на врху подигли храм паганске богиње Венере. У њему су вршили ритуале, приносиле жртве…
Чекај, зашто Јуда има тако чудан израз лица? Као да одаје своје тајне невољно, на силу… Да, јер то је тако. Стари јеврејски мудрац је дуго сумњао, плашио се да отвори место за царицу. Јерусалимске старешине су се плашиле да ће њихова вера бити уништена ако се нађе Крст Господњи. Јелена је, чак, морала да употреби силу да натера мудраца да открије локацију Голготе.
Почетак ископавања
Дакле, место је пронађено. Шта даље?
Пре свега, Јелена је наредила да се сруши пагански храм, да се уклони храм – место које су пагани посебно поштовали. Наређено је да се сви остаци, све смеће однесу што даље од свете горе. Место ископавања је очишћено.
Пред почетка рада, Јелена је позвала јерусалимског патријарха Макарија. Чим је почео да се моли, да врши богослужења, земља је одједном задрхтала, заљуљала се! Да ли је земљотрес? Не, све се брзо завршило, али из земље је излазила слатка арома. Људи су удахнули пријатан мирис и изненађено погледали около. Заиста, из пукотина у земљи дизао се као лагани дим…
Јелена је схватила: ово је добар знак. Она је на правом путу!
И тако је прошло неколико седмица. Ископавања на Калварији у пуном јеку. Радници су већ ископали огромну рупу – цео јарак! У њему се роје људи: копају земљу, ломе камење, вуку колица, износи ђубре у колицима… А Јелена…копачима нешто објашњава, прати ток радова, исправља, покажу јој неке цртеже…Тешко је поверовати, али царица, која је имала скоро осамдесет година, практично је живела у ископу! Као прави археолог. Радила је сама, подржавала и надгледала друге. Само… где је Крст? Рупа је ископана огромна, али у њој још нема ничега.
Дуго очекивано откриће
Коначно, дубоко у јами, нешто је откривено. Шта је то? То је као базен… Само је испуњен ђубретом и камењем. Ово је древна цистерна – велики капацитет за воду! Још за Исусовог живота постао је неупотребљив због пукотине. Три века изнад цистерне се нагомилао слој земље од неколико метара, сада је уклоњен, а базен се отворио. Шта је унутра? У-он је тамо, испод камења… Стварно?! Велике греде! Да, да, управо, ово су крстови! После погубљења на Голготи, Римљани су у стару цистерну бацили бескорисна „дрва“ – инструменте за егзекуцију, и одозго их напунили ђубретом.
Јелена је нашла три крста! Тако је, јер су заједно са Исусом тог дана на Голготи погубили два разбојника на крстовима. Клима у Јудеји је сува и врућа, земља песковита, триста година ништа није урађено са дрвеним гредама под земљом. Али сада се Јелена суочава са новим задатком, тежим од претходних: који крст изабрати? Како разликовати крст Исусов од друга два?
Постоји знак – на Исусовом крсту прокуратор Понтије Пилат је наредио да се закуца плоча са натписом на три језика: „Исус Назарећанин, цар јеврејски“. Сада, према овој таблици, Јелена ће одредити који јој је крст потребан …
Али, плоча се одвојил од дрвета током векова и лежи одвојено … Међутим, у чему је, заправо, разлика? Сва три крста су старинска. Вероватно можемо узети било који од њих и прогласити да је – светиња? ..Не, Јелена то није желела. Као права хришћанка, схватила је да је аутентичност светиње веома важна и озбиљна ствар. Не смеје бити фалсификат.
Шта урадити? Не постоји други начин да се докаже аутентичност Крста – само чудо може помоћи!
Чудесна провера
Жену воде до места где су положена три пронађена крста. Или боље речено, чак и не воде – скоро носе. Тешко је болесна, од слабости једва стоји на ногама. Патријарх Макарије наређује да се жени донесе један од крстова. Ништа се не дешава. Сада је другачије… Опет ништа. Треће… Шта је ово?! Жена је уздахнула и … као да се разведрила! Њена кожа са крастама се разбистрила пред свима, а сада се ослобађа помоћи и стаје на ноге! Чудесно је излечена!
Ура! Сада можемо признати да је овај, трећи Крст, светиња! ..
Али Јелена опет не жури. Шта ако је излечење ове жене само случајност? Царица не смеје погрешити. Један доказ није довољан. Како другачије „испробати“ Крст?
Погребна поворка креће се у близини ископа. Патријарх Макарије шаље људе к њој. Покојник се приноси на крст. Један по један на покојнику се стављају крстови. Један… други… трећи… Немогуће! Човек је померио руку! Чини се да… дише? Отвара очи? Устаје?!!
Крст, умрљан крвљу Спасиоца, вратио је живот човеку. И од тог тренутка светиња је почела да се зове Животворни крст, односно давање, стварајући живот. Осим тога, када говоримо о Животворном Крсту, сећамо се и да је сам Христос, који је умро на Крсту, па васкрсао!
Јелена се дрхтаво клања пронађеној светињи и целива је. То чине и патријарх и остали свештеници.
Воздвижење Крста
На месту ископавања се већ окупила огромна маса! Радујте се људи! Сви вичу, радују се, неко жури у град – радије да прича о чуду којем су сведоци, неко се провлачи кроз гомилу, желећи да дотакне светињу…Људи хрле са свих страна. И још, и још… Од јеванђеоских, апостолских времена, људи не памте такво чудо – да мртви васкрсну!
Патријарх Макарије одлази на високо место и подиже Крст Христов тако да је сада свима видљив. Људи вичу: Господе, помилуј! и поклоњају се. Макарије још једном подиже Крст. И опет се над народом носи: „Господе, помилуј!“ И по трећи пут: Господе, помилуј!
Ту, по страни, стоји старац Јуда. Онај који је Јелени указао на место где је Христос погубљен. Сада његово лице није суморно, већ светло, одушевљено! Пред његовим очима се дешава прво Воздвижење Животворног Крста – оно право, чијег се проналаска толико плашио. Старац Јуда и други Јевреји, који су видели чуда са крста, након овог догађаја повероваше у Исуса и крстише се.
Празник Крстовдан, његово прослављање настављено је у Јерусалиму осам дана! И тада је Часни крст стављен у сребрни кивот. Чували су га у Храму Васкрсења Христовог – Јелена је наредила изградњу и освећење овог храма над Голготом и над Гробом Господњим, који је такође пронађен захваљујући ископавањима.
После освећења храма Васкрсења, по други пут је изнет на поклоњење у народ и Крст Животворни. Уједно, одлучили смо да посебно запамтимо дан Воздвижења Крста Господњег. Црква и данас празнује велики празник Воздвижења Господњег 27. септембра сваке године.
Честице Крста хришћани су деценијама и вековима преносили из руке у руку. Као резултат тога, фрагменти светиње су се раширили по целом свету. Данас се могу видети, могу се целивати у многим храмовима.
