Вероватно многи ништа не знају о Михаилу Маџаревићу, великом српском јунаку у Првом светском рату. Уз легендарну хероину Милунку Савић, он је најодликованији српски војник у Великом рату, чије су груди красили: три Карађорђеве звезде, Орден белог орла с мачевима, Златна и Сребрна медаља за храброст, Албанска споменица, француски Орден Легија части и енглески Ратни крст.
Учествовао је у оба балканска рата
Тек што је напунио 18 година, Михаило је као каплар српске војске учествовао у оба балканска рата, из којих се вратио са Сребрном медаљом за храброст, заробивши турску батерију код Битоља.
Његове способности доћи ће до пуног изражаја када 1914. избије Први светски рат и моћна Аустроугарска царевина нападне „малу“ Краљевину Србију.
„Страх и трепет“ за аустроугарску војску
Већ у прво време велике војне Маџаревић предузима низ задивљујућих акција. Тако је на ливади у лозничком крају опазио како на удаљености око 400 метара аустроугарски војник догледом осматра српске положаје држећи испред себе заробљену сељанку као живи штит.
Михаило узима пушку, нишани и већ следећег тренутка непријатељски извиђач пада смртно погођен док преплашена жена бежи. У другој прилици, када му мештани села крај Горњег Милановца дојаве да се у оближњој кући налази група аустроугарских војника, с једним подофициром се прикрада до кућног прага па разваљују врата, упадају и с упереним пушкама приморавају читав вод аустроугарских официра да се преда, за шта је одликован Златном медаљом за храброст.
Почетком маја 1915, док се са својим пуком налазио поред Саве код Владимираца, примећена је аустроугарска јединица улогорена на другој страни реке. Маџаревић узима 16 добровољаца и у три чамца веслајући по мрком мраку стижу до друге обале, притаје се до сванућа па онда мокри и блатњави излећу с пушкама „на готовс” и без испаљеног метка заробљавају 20 изненађених непријатељских солдата.
Обавештен о овом подвигу, краљ Петар се телефоном јавља Михаилу и уз честитке га обавештава да га одликује Орденом „Карађорђева звезда“ и унапређује у чин поручника.
Маџаревић и 214 хероја
Само месец доцније Маџаревић изводи још спектакуларнију акцију. Мишарску аду код Шапца запосела је већа аустругарска формација па Михаило одабира 214 добровољаца и под окриљем ноћи чамцима се пребацују на слободни део острва где чекају да се раздани па појуре пуцајући из пушака ка пренераженим Аустроугарима вичући да се предају.
А ови без отпора дижу руке увис. Тако је заробљено 136 непријатељских војника. Маџаревић ће у једној успешној акцији на Дунаву код Смедерева заробити читав понтон с 27 немачких војника пре него што је с осталом српском војском морао пред моћном аустроугарском силом да крене у повлачење преко Косова и Албаније до Крфа у Грчкој.
После подужег опоравка на овом острву Михаило одлази на Солунски фронт, где ће после више битака извести на Кајмакчалану свој највећи ратни подвиг. Наиме, на највишем врху ове планине (2.525 м) Бугари су укопали тешки митраљез и рафалима непрестано косили све пред собом зауставивши напредовање српске војске.
Како је добио „Карађорђеву звезду“?
На бојиште су приспели чак и престолонаследник Александар, француски генерал Сарај и војвода Мишић да виде шта да се предузме. Прилази им поручник Маџаревић и тражи дозволу да покуша да уништи злокобни митраљез. Пошто му одобре, с једним подофициром, наоружан бомбама, нестаје у оближњем шумарку да би после неког времена били примећени како пузе узбрдо при самом врху.
После неколико јаких експлозија опаки митраљез је ућуткан. Сјуривши се низ падину, лица умазана гарежи и прашином, бомбаши рапортирају да је задатак извршен.
Усхићен, регент Александар грли Маџаревића, са својих груди скида Карађорђеву звезду и ставља на његове, а слично чини и француски генерал качећи своју Легију части на Михаилов шињел.
Пробијање Солунског фронта
Овом акцијом омогућено је даље напредовање српске и савезничке војске, ускоро је пробијен Солунски фронт па српске трупе незадрживо гоне непријатеља до потпуног ослобођења Србије и слома Аустроугарске.
Глава мајора Михаила је била узењена на износ од 50.000 франака од стране Аустроугарске.
При крају рата, у Бијељини је упознао свештеничку кћи, са којом се оженио и изродио троје деце. Демобилисан је 1920. године, да би 1933. године објавио књигу сећања „Кроз сјај и сенке рата“, само са потписом мајор Маџаревић.
По завршетку рата био је на служби у југословенској војсци радећи у више гарнизона. Пензионисан је на служби у Гвозденом пуку у Београду 1931. године, по једном извору јер није имао услова за даље напредовање, а по другом из политичких разлога. Након тога још неко време радио је у Фабрици шећера Чукарица у Београду.
И за време Другог светског рата овај велики патриота чини врло храбар гест: одбија понуду генерала Недића да буде командант жандармерије, због чега је спроведен у логор на Бањици, а потом у Немачку, где остаје у заробљеништву четири године. По капитулацији Трећег рајха одлази у Америку где, кажу, ради тешке и прљаве послове све до смрти 1965.
Сахрањен је у Америци
Сахрањен је у порти манастира Свети Сава у Либертивилу, предграђу Чикага, где почива већ више од пола столећа. Далеко од отаџбине, у којој је скоро сасвим заборављен, без споменика или било каквог обележја које би подсећало на њега, иако је уживао велики углед међу српским живљем у Америци.
А заслужио је овај див-јунак, ако ништа друго, бар да се његови посмртни остаци пренесу у нашу земљу и уз све почасти похране у Алеји великана на Новом гробљу у Београду, да почива с другим нашим херојима.
Савременици су записали да је момак из Тамнаве био јунак „без мане и страха“. Тамо где обичан борац није ни помислио да провири главу, Михаило је ишао без поговора. Посебна „специјалност“ била му је довођење непријатељских „живих језика“. А да их је доводио, доводио их је.
Београд није заборавио овог великана. У насељу Раковица једна улица носи назив Мајора Михаила Маџаревића. Ипак, најмање што може да се учини за овог човека јесте подизање неколико споменика у његову част широм Србије.
