Имајући у виду да кнез Павле Карађорђевић “није био ни војник ни Србин” – “Paul was neither a soldier nor a Serb…”, како то лепо рече енглески публициста Ричард Бесет (Види: Richard Bassett, Hitler’s spy chief – The Wilhelm Canaris mystery – “the most dangerous intelligence man in the world, London, 2005, стр. 210).
Отворио је Хрватско питање у Југославији уочи судбоносног и трагичног Другог светског рата, које је коначно решено споразумом Цветковић-Мачек у августу 1939. године између лакејске београдске и загребачке буржоазије са којим је преварен, угрожен и запостављен огроман део српског народа, који је стављен без икаквих повластица под хрватску власт и доминацију у новоствореној Бановини Хрватској.
Од нарочитог значаја је оснивање тзв. Удружене опозиције у Краљевини Југославији 8. октобра 1937. године, коју је први поздравио Винстон Черчил. Он је то учинио у серији чланака “који су били објављени у целој светској штампи” (Види: Мита Димитријевић, Ми и Хрвати, Београд, 1939, стр. 234).
Полазећи од чињенице да је Брозов ментор Винстон Черчил мрзео српски народ и да је у својој књизи “The Unknown War“ окривио „мрске српске свињаре“ за пропаст Аустро-Угарских трупа у Галицији у Првом св. рату – “Winston Churchill in The Unknown War indicate that, not only were the Austro-Hungarian casualties heavy, but also the abortive attempts to conquer the ‘hated pigfarmers of Serbia’ cost the Austrians their best chance to avoid the destructive Russian invasion of Galicia by winning a decisive battle in the first two months of the great war”. ( Winston Churchill The unknown war: The eastern front, London, England, 1931; Richard Wilmer Rowan, The story of secret service, New York, 1937, p. 708).
Кнез Павле се школовао у Лондону, познат је као англофил, масон, луцифериста, идолатриста и окултиста. Његову љубав према Енглезима, истакао је Коста С. Павловић у расправи коју је објавио под насловом ”Југословенско-Британски односи 1939-1945”, где дословно стоји:
“После непријатне посете Риму и одвратне Берлину, посета Лондону била је за кнеза Павла мелем, тим више што су му указане две почасти. Његов, Оксфордски универзитет подарио му је почасни докторат и, што је било важније, постао је
једним од двадесет четворице витеза ордена Подвезице, основаног 1348, ордена који се, по правилу, кад су у питању странци, даје само крунисаним главама…” (Види: Коста С. Павловић, Југословенско-Британски односи 1939-1945, Гласник СИКД “Његош”. Chicago, Illinois, U.S.A., 1977, св. 38, стр. 38; Бошко Н. Костић, Официри, пучеви и политичари. Мilwaukee, Wisconsin, U.S.A., 1964, стр. 18).
Што се пак тиче извесних чланова енглеског Форињ офиса, за њих је познато да су у сарадњи са Интермариумом и Коминтерном распиривали верску и националну мржњу у Краљевини Југославији. Подривали су и потпаљивали, пројектовали, усмеравали и контролисали политичка збивања на подручју Југославије, монархистичке и републиканске. Стварали су проблеме у колонијалној монархистичкој и Брозовој интермаријумској, коминтерновској, фабијанској, троцкистичко-комунистичкој Југославији, којој су нудили своје услуге у трагичним збивањима и посредовали у њиховом „решавању“. Њихово дело је и федералистички-конфедералистички програм у Југославији, на којем су радили између осталих србофоба и извесни “стручњаци” и “најбољи експерати Форин офиса” међу којима су се посебно истицали Р. Ситон Вотсон и Викем Стид…” (Види: Филис Оти – Phyllis Auty, Југославија у британским строго поверљивим документима, НИН, број 1123, Београд, 16. јул 1972; Др Часлав М. Никитовић, Једна књига о Владимиру Мачеку, “Братство- Fraternity”, Toronto, Ontario, Canada, број 248, фебруар 1976, стр. 11).
На овом плану био је између извесних љутих србских непријатеља и немачки корпоративни национално-социјалистички, луциферистички, идолатриски, окултни, езотериски и расистички нови поредак од 1931. године. Хитлер је према извесним дневничким белешкама Richard-а Breiting-a, које су објављене у књизи “Тајни разговори са Хитлером – Новооткривени интервјуи из 1931”, дословно рекао:
“Мађарска ће бити наш природни савезник, јер је и она распарчана Версаљским миром као и Немачка… Трансилванија и Војводина су мађарске територије… Међутим ми нећемо заборавити да јака немачка мањина живи на ушћу Саве и Дунава… Београд је био и још је тврђава принца Евгенија… Братислава и Загреб су предграђа Беча. Народ тамо мора да учи немачки језик и да тако ода респект Немачкој…
Нећемо се одрећи бивших аустријских територија Трста и Истре… Далмација и преостали део Балкана доћи ће под италијански утицај. Наш најближи савезник на југоистоку Европе биће Бугарска. Македонија је бугарска територија. Бугарска мора имати излаз на Јегејско море…
Укратко, Аустрија, Швајцарска, Белгија, Југославија, и Чехословачка морају нестати као државе; Пољска и Румунија морају променити свој статус, јер су обе биолошки резервоар Јеврејства” ( Види: Secret conversations with Hitler. The Newly-discovered 1931 interviews. Edited by Edward Calic, New York, The John Day Co., 1971, стр. 191).
Имајући на уму да је немачки луциферовац-психопат Аддолф Хитлер, који је немачком народу одредио правац у животу, поводом напада на Совјетски савез, између осталог, рекао:
„Да је Русија раскинула немачко совјетски споразум, да је организовала преврат у Југославији и да је Србама обећала да ће им преко Солуна послати авионе и муницију…“ – “Russia had broken the German Soviet non-agression agreement by
organizing a ‘putsch’ in Yugoslavia and promising to send planes and munitions to the Serbs through Salonika…
Ribbentrop today received the Italian, Japanese, Turkish and Spanish ambassadors, and the Hungarian, Swedish, Bulgarian, Slovakian, Finish, Rumanian and Croat Ministers and gave them the latest information concerning events on
the Eastern borders…” ( Види: Hitler ‘forestalls stab – in – the – back attempt’ – Reverts to Anti-Bolshevik Policy, The Palestine Post, Haifa – Jerusalem, Vol. XVII, No. 4598, Monday, June 23, 1941; Ari Rath and Erwin Frenkel, Front page Israel – Major events 1932 – 1979 as reflected in the front pages of the Jerusalem Post, Jerusalem, Israel, 1979). Прво што је кнез Павле Карађорђевић урадио по наредби Интермариума (Intermarium, са седиштем у Риму), енглеског Форињ офиса, фабијанског Лондона и Источно-европског федералистичког клуба (East European Federalist Club, са седиштем у Лондону), елиминисао је Стојадиновића, масона, ротаријанца и фашисту, који је у емиграцији сарађивао ca Брозовом УДБ-ом и са хрватским ратним злочинцем Антом Павелићем. Стојадиновић је сметао кнезу Павлу, англо-америчком лакеју, јер је по наредби из Лондона морао да „реши“ хрватско национално питање, које се по Трумбићевом мишљњу није могло решити без светског рата (Види: Editorial Staff, “Proceedings twenty-sixth annual convention of Rotary international”, Mexico City, Mexico, June 17-21, 1935. Chicago,1935; Editorial Staff, “Proceedings 27th annual convention of Rotary international”, Atlantic City, N.J., U.S.A. June 22-26, 1936. Chicago, 1936; Вељко Лалић и Угљеша Балшић, “Meрцедес” с петокраком, http://www.novosti.rs/20.јануар 2005; Н.Н., Фалсификатори историје, „Слобода“ од 1. јула 1959, Chicago, Illinois, U. S. A.; James L. Bray, Other lands, Yugoslavia, Pathfinder, Dec. 17, 1938, Washington D.C, U.S.A., стр. 9; Др Часлав Никитовић, Једна књига о Влатку Мачеку, Братство-Fraternity, Торонто, Онтарио, Канада, број 248, Фебруар, 1976).
Такође, имајући у виду да је кнез Павле ударио темељ Комесаријату за избеглице из Бановине Хрватске у Београду 1939. године, да је ухапсио Стојадиновића и предао га Енглезима 18. марта 1941. године, да је 20. маја 1939. године пренео злато Краљевине Југославије у Енглеску и Америку, да је био за рат и да је спречио оснивање концентрационе владе и оснивање унутрашње солидарности у Краљевини Југославији уочи Другог светског рата (Види: Драгољуб Поповић, Енглеска, кнез Павле и догађаји 27. марта 1941. год. у Београду, Гласник СИКД “Његош”, Chicago, Illinois, USA, 1982, св. 49, стр. 74; Sue Onslow, Britain and the Belgrade coup of march 1941, London, 2005; David A.T. Stafford, SOE and British involvement in the Belgrade Coup d’Etat of march 1941, JSTOR, Slavоnic Review, Vol. 36, No. 3, Sep., 1977, pp.399-419, London, England; Cold war in the Balkans: American foreign policy and the emergence of communist Bulgaria,
1943-1947; Адам Прибићевић, Мој живот, Windsor, Ontario, Canada, 1981, стр. 93).
Према сведочењу краља Петра II, кнез Павле је припремио пуч против Сила Осовине и Трипартитног Пакта. Атински лист „Та Неа“ објавио је писмо краља Петра II, у којем између осталог , стоји:
„Густ вео мистерије који се протеже од Загреба до бугарске границе, данас покрива моју Краљевину. Покушаћу да пробијем тај вео. Београд порушен од Немаца, Загреб измучен од усташке чизме, Љубљана се са ужасом потсећа бруталних наређења једног страног ђенерала. Свуда у Југославији народ се пита у име кога је принципа монархистички режим замењен данашњим…
Ја сам сачувао у својој личној архиви више од десет хиљада чланака пуних погрда и клевета упућених противу пара који је био на престолу до мог пунолества. Један чланак потсећа на ‘скретање’ Павла и Олге ка Берлину и Риму под владом Стојадиновића. Други говори о фамозном и болном инциденту када је шеф православне цркве патријарх Варнава анатемисао све оне који су у парламенту гласали за ратификацију конкордата са Св. Столицом, и на крају су чланци који оптужују кнеза Павла да је убио патријарха Варнаву, као да је овај поштовани свештеник умро од туге после ратификације конкордата.
Ја одговарам овим злонамерним клеветницима, да ја, Краљ Петар, узимам на себе сву одговорност за све што је урађено добро или рђаво у току тешких година регенства Павла и Олге. Као Краљ, ја сам већ проценио све донете одлуке од стране регенства и проглашавам да је побуна противу Сила Осовине и Трипартитног Пакта извршена према наређењу Кнеза Павла. Ово је довољно да се славе дела једног регента који је радио на овај начин за време док су немачки топови стварали један прави ватрени обруч око Југославије.
Што се тиче конкордата, ради се о једном дипломатском споразуму са једном државом, чија права ми нисмо имали да отуђимо. Добри стари патријарх Варнава је заборавио да католичка црква у Југославији броји пет милиона…” (Види: Петрос Карађорђевитис, “Та Неа”, Атина, 17. Јул 1947; Слободна Трибуна, „Повратак на старо“, број 3 од 1. септембра 1949, Paris, France; Влада Владисављевић, Од монархије на републику, Св. Прва: ‘Звоно на узбуну’, Paris, France, 1980).
О 25. и 27. марту 1941. године писао је и проф. Слободан М. Драшковић у једној студији коју је објавио под насловом „Самоубиство као начело политике…“, где стоји:
„Али ако смо марта 1941 били доведени у ситуацију да нисмо имали избора ван живота у понижењу (25 март), и самоубиства за туђе интересе (27 март), важно је да из свег страдања од тада до данас и из садашње ситуације извучемо логичне закључке да наше није да бирамо између 25 и 27 марта, него да се старамо да никад више не дођемо у положај да немамо другог избора ван 25 и 27 марта. А то значи да не смемо да дозволимо да дођемо у положај где немамо другог избора сем да живимо на коленима или да се лудо бацимо у борбу која може огромно да користи другима, али значи наше национално самоубиство…“ (Види: Др Слободан М. Драшковић, Самоубиство као начело политике – Поводом 25 и 27 марта, Српска Борба, бр. 1385, Мај 1982, Чикаго, Илиној,САД).
Овим поводом публиковано је и jедно писмо о 27. марту 1941, бившег југословенског генерала Боривоја Mирковића, који је умро у Енглеској 1969. године, као пензионисани британски генерал. Писмо је објављено у „Хрватском Гласу“ у броју од 28. марта 1955, у којем генерал Мирковић каже: “Негде крајем јуна 1938 г. дошао је к мени Др. Иконић, лични пријатељ Симовића, у Београдску војну болницу, где сам лежао од рана задобијених приликом пада с авиона.
Он ме је обавестио да по договору са ђенералом Симовићем путује у Загреб до Др. Владка Мачека. Овоме треба поверљиво саопштити о нашој намери, да предузмемо један одлучан корак код Регента Кнеза Павла, да смени Др. Милана Стојадиновића због његове спољне и унутрашње фашистичке и диктаторске политике и да се образује прелазна Влада, која би имала изменити изборни ред и спровести слободне изборе, после којих би се прешло на унутрашње преуређење државе, да се ојача и учврсти уочи судбоносних догађаја у Европи…
Кад се вратио с пута реферисао нам је Др. Иконић, да је његова мисија потпуно успела. Он се у друштву г. В. Вилдера одвезао аутом из Загреба у Купинец. Др. В. Мачек детаљно се је информисао о намераваном кораку код Регента Кнеза Павла, подвлачећи нарочито, да је одлучно противан свакој насилној акцији, али је нагласио да је вољан да би у такву прелазну Владу дао неке мање истакнуте чланове своје странке, да се тако прокрчи пут до коначног споразума после
избора. Овај пристанак Др. Мачека био је услов да предузмемо онај корак код Регента. Али нажалост наша акција није тада успела, јер је Кнез био онда још уско везан са Др. Миланом Стојадиновићем. Како ли би се другчије и сретније
развијали догађаји, да је наша замисао била онда прихваћена!…
На овај значајан и важан покушај сигурно се добро сећа и уважени Претседник г. Др. Мачек. Држим да овоме не треба ништа више додати, да се разуме права политичка позадина догађаја од 27 марта…“ (Види: Генерал Боривоје Мирковић, Писмо уредништву „Хрватског Гласа“, орган ХСС у Америци и Канади, број од 28. Марта 1955; Historicus, Генерал Мирковић о 27. мартy, “Документи Српске Заставе”, књ. 2, Buenos Aires, 1977, стр. 128 – 130).
Истини за вољу, организатори пуча у Краљевини Југославији од 27. марта 1941 године, били су између осталих и извесни чланови субверзивног и конспиративног друштва чаробњака међународне масонерије, совјетских бољшевика и интермариумаца чија су седишта у Лондону, Вашингтону, Њујорку, Бриселу, Москви, Паризу, Берлину и Риму… Један од главних организатора 27-мартовског пуча био је емисар председника Рузвелта, истакнути Малтешки витез пуковник Уилијам Донован (Напомена: Постоје две врсте Малтешких витезова, једни припадају езотериској, окултној, корпоративној међународној масонерији а други римској католичкој црквеној, окултној, езотериској корпорацији у Ватикану, – м.н.). Донован се у Београду састао са кнезом Павлом Карађорђевићем, чланом Ордена Подвезице, најстаријег британског ордена и са извесним конспираторима, члановима владе и војним вођама интернационалног и колонијалног београдског рајетинског естаблишмента. Донован је у Београду успешно завршио своју мисију и на повратку за Сједињене Америчке Државе, свратио у Лондон, састао се са Черчилом, да му саопшти, да је припремио пуч у Београду и „да ће завеса убрзо да се дигне“, како је то забележио у свом дневнику Черчилов секретар John Colville, где дословно стоји: „СВЕТЛЕ ВЕСТИ. Уторак, 4. март 1941, вратио сам се из Chequers-a, где сам срео Донована, који се вратио са Балкана, где је припремио пуч и завеса ће убрзо да се дигне…“ – “…BRIGHTER NEWS. Tuesday, March 4th 1941. P. M. returned from Chequers at noon and saw Colonel Donovan, just back from the Balkans, where the stage is set and the curtain about to rise…” (Види: John Colville, The Fringes of Power – 10 Downing Street Diaries 1939-1955. New York, 1986, стр. 359).
На другом месту у свом дневнику John Colville пише како је Черчил био одушевљен са војним ударом од 27. марта 1941. године. Ево шта он каже: “СВЕТЛЕ ВЕСТИ. Четвртак, 27. март 1941, велики дан. Револуција у Боеограду која поставља потпуно другачија збивања на Балкану и претвара мрак у зору. П. М. ( Винстон Черчил, -м.н.) је одушевљен и ја бих требао исто…“ – “BRIGHTER NEWS. Thursday, March 27th 1941. A great day. Revolution in Belgrade, which puts an entirely different complexion on events in the Balkans and turns darkness into dawn. The P.M. is overjoyed and I should be too…” (Види: John Colville, The Fringes of Power, стр. 367; Исто: Anthony Cave Brown, The Last Hero – Wild Bill Donovan. London, 1982, стр. 156 i 157; Исто: Nigel West, Secret war – The story of SOE, Britain’s wartime sabotage organization. London, 1992; Исто: Anthony Cave Brown, The secret war report of the OSS, New York, 1976 ).
Черчил је имао разлога да буде срећан и задовољан јер је 27. мартом 1941. године исправљена историска грешка коју су направили англо-американци и Французи у Версају. То је посебно истакао и Ричард Холбрук, свемоћни бундиста,
магиста-кабалиста, луцифериста, идолатриста, масон-окултиста 33 степена у предговору књиге “Париз 1919 – Шест месеци који су променили свет” ( Види: Margaret Macmillan, Paris 1919 – Six monts that changed the world, New York, 2002).
Ми бисмо на ово само могли додати, да трагичне и далекосежне последице судбоносног и безумног догађаја од 27. марта 1941. године, којег су организовали у Београду преко својих лакеја обавештајни сервиси Енглеске (SOE), Америке (OSS), Немачке (Ziherhajtsdinst) и Совјетског Савеза (KПСС) да несрећни и потлачени Срби и дан данас осећају.
