Клеопатрина чесма у Неменикућама није посвећена египатској краљици, већ српској принцези необичног имена и изузетно трагичне судбине.
Клеопатра је била унука вожда Карађорђа Петровића и друго дете по рођењу кнеза Александра и кнегиње Персиде.
Рођена је 14. новембра 1835. године и још од ране младости истицала се лепотом и широким образовањем. Клеопатра је мамила уздахе многих мушкараца, па чак и кнеза Михаила Обреновића који јој је за 15. рођендан написао и посветио песму „Што се боре мисли моје“.
Она се већ са 19 година удала за Милана, сина познатог политичара, уставобранитеља и дипломате Аврама Петронијевића. Милан је био изасланик српски на Порти, у Цариграду и у браку су били свега пет месеци.
Да ли због љубавне патње, туберкулозе или нечег трећег, принцеза Клеопатра је умрла 1. јула 1855. у Глајхенбергу у Аустрији, са ненавршених 20 година.
Сахрањена је у Тополи, на својој дедовини, у крипти цркве Светог Ђорђа на Опленцу.
Тужна поворка са телом блаженопочивше принцезе Клеопатре, на путу од Београда за Тополу, свратила је, те 1855. године, на конак у цркву Ваведења Пресвете Богородице, у селу Неменикуће. Порта је била препуна дворјана и гардиста, али и народа из овог места и околине. Целу ноћ се овдашње свештенство молило за покој душе преминуле српске принцезе.
Вредне руке жена из села Неменикуће исткале су нов покров за принцезу. Дотадашњи свилени покров је ожалошћена мајка кнегиња Персида поклони сеоској цркви. Овај свилени покров се и данас чува као посебна реликвија.
Дирнут толиком пажњом, тадашњи владар Србије кнез Александар завештао је да се за народ овога краја подигне чесма са водом из извора Ђаконовац, који се налази на око 200 метара од цркве. Сложио се камен на камен и изникнуло је прелепо здање.
Вода са Клеопатрине чесме освежавала је годинама Неменикућане при крштавањима, венчањима, сахранама и поменима.
Трајала је тако Клеопатрина чесма скоро век и по. Разне временске прилике учиниле су своје да се током година камен окрунио, а вода пресахнула. Тако је било све до 1997. године када је овај чудотворни извор обновљен и враћен у употребу на иницијативу свештеника неменикућке цркве јереја Љубише Смиљковића.
Довезен је камен из оближњег села Раниловић, више од шест кубних метара послужио је за реконструкцију коју је мајстор Петар Комазец направио верној раду непознатог неимара који је поставио чесму 142 године раније.
Вода је тада доведена са извора Оровац, удаљеног око један километар од чесме, са којег су људи из овог краја одувек веровали да је лековит и да ослобађа многих тегоба.
