У току састанка министара транспорта држава чланица, платформе за сарадњу са Кином ,,16+1’’ у октобру 2018. године, тадашња министарка грађевинарства, Зорана Михајловић, изјавила је да је вредност кинеских инвестиција у инфраструктури у Србији 16 милијарди евра, а да је од тога око девет милијарди евра вредност пројеката са Кином у различитим областима.
Шта је иницијатива „16+1“?
Прва важна напомена у контексту изјаве тадашње министарке у Влади Републике Србије јесте да шест година касније, иницијатива ,,16+1’’ која је окупљала државе Централне и Источне Европе које желе да остваре виши ниво сарадње са Кином више не постоји у оригиналном формату, те сада окупља 14 чланица након што су три балтичке државе напустиле исту.
У прилог томе говори и чињеница да трећу годину за редом није организован самит лидера влада и држава, који је био најзначајнији механизам сарадње у оквиру ове платформе.
Друга напомена је да барем декларативно, званичници Србије не праве разлику између кредита и инвестиција које Кина пласира у Србији.
Овакво представљање прилива кинеског капитала представљало је основ за једну од главних недоумица о резултатима сарадње Србије и Кине и тумачења исте. Кинеске инвестиције у Србији никад нису достигле ниво од 16 милијарди, шест година од изјаве Зоране Михајловић оне су кумулативно вишеструко мање.
Узимање кредита од кинеских државних банака
С друге стране, укупна вредност заједничких пројеката није далеко од наведене цифре, али оно што сада знамо јесте да је највећи део вредности тих пројеката реализован кроз кредите које је Република Србија узимала од кинеских државних банака и ангажовала кинеске компаније за спровођење инфраструктурних пројеката широм Србије.
Поред страних директних инвестиција и заједничких инфраструктурних пројеката, трећи значајан аспект економске сарадње између Србије и Кине представља спољнотрговинска размена. Потписивањем уговора о слободној трговини између две државе у октобру 2023. године, постављена је основа за подизање сарадње у овој области на виши ниво.
Да ли Србија има шансе на кинеском тржишту?
Споразум и могућност продора на кинеско тржиште су представљени као велика шанса за привреду Србије, у оквиру које ће простор за компаније из Србије бити отворен за различите врсте производа које ће бити могуће извозити.
Сваки од наведених елемената економске сарадње између Србије и Кине се не развија одвојено од других аспеката билатералних односа, укључујући политичку сарадњу, безбедносну сарадњу и сарадњу у области културе.
Оно што економску сарадњу чини посебно важном јесте могућност комуницирања исте са широм популацијом и лако промовисање билатералне сарадње кроз слање порука о кинеском доприносу економском развоју Србије.
Због тога је од круцијалне важности разумети дефинишуће елементе сарадње у области економије између Србије и Кине, те разјаснити главне недоумице које провејавају јавним наративом о односу две државе у овом сектору.
Прва недоумица – Кина је највећи инвеститор у Србији
Почетак савремених односа Србије и Кине везује се за 2009. годину и потписивање међусобног Споразума у области инфраструктуре од када се сарадња између ова два партнера континуирано интензивира. У периоду након потписивања, доминантан облик сарадње били су инфраструктурни пројекти, међутим они сами по себи нису представљали инвестиције, већ кредите.
Према подацима Народне банке Србије, укупан износ страних директних инвестиција из Кине у периоду од 2010. године до 2023. године износио је 5,5 милијарди евра. Неколико важних трендова је потребно посебно нагласити.
До 2016. године те инвестиције су биле на занемарљивом нивоу. Међутим, од 2010. до 2023. улагања стално расту. Поређења ради, 2010 године, укупан износ инвестиција из Кине у Србији износио је 2,4 милиона евра, 2015. године тај износ је порастао на 66,4 милона евра, док је 2023. године достигао износ од 1,3 милијарде.
Скок у порасту нивоа инвестиција
Евидентан скок у порасту нивоа инвестиција је забележен 2016. године након што је у Србији забележена прва велика браунфилд инвестиција (улагање у већ постојећу инфраструктуру) куповином железаре у Смедереву. Ипак, најзначајнија година за пораст инвестиција из Кине у Србији била је 2018. када су две велике кинеске компаније пласирале инвестиције у Бору и Зрењанину.
Инвестиција у Бору представља комбинацију браунфилд инвестиције и гринфилд инвестиције, јер је поред куповине постојећих капацитета Рударско-топионичарског басена Бор, кинески Зиђин такође купио експлоатациона права на подручју рудника Чукару Пеки, те тамо отворио потпуно нови рудник.
Осим Бора, друго значајно улагање те године, Линглонг, било је, до данас, највећа гринфилд инвестиција једне кинеске компаније у Србији – фабрика за производњу гума за различите врсте возила у Зрењанину.
Ове инвестиције су испраћене порастом присуства других кинеских компанија, доминантно у аутомобилској индустрији са инвестицијама компаније Минт у Лозници и Шапцу,
Лианбоа у Новом Саду, Јанфенга у Крагујевцу и Шингјуа у Нишу.
Угрожавање животне средине и кршење радних права запослених
Најгласније критике кинеског капитала у Србији везују се управо за нека од ових улагања, како по питању угрожавања животне средине тако и кршења радних права запослених, рада без одговарајућих дозвола и транспарентности.
Кинеска улагања, међутим, и даље представљају значајан удео укупног прилива страних директних инвестиција у Србији. Тако је 2023. године удео кинеских инвестиција износио 32,3 одсто укупних улагања. У периоду од 2021. године, износ инвестиција пристиглих из Кине виши је од износа из било које друге појединачне државе и то са не малом разликом.
На пример, 2023. године Кина је била највећи појединачни инвеститор са 1,37 милијарди евра, док је на другом месту била Холандија (где се износ мора узети са резервом јер се ради о држави са великим бројем регистрованих компанија из других држава због пореских услова) са 774 милиона евра.
Дакле, да ли је Кина највећи инвеститор у Србији?
У завиности од тога каква се порука жели послати, одговор може бити и ,,да’’ и ,,не’’.
Пре свега, ниво инвестиција из Кине се повећао значајно у последњих осам година, те се може рећи да не постоји довољно дугачак временски оквир за поређење са другим актерима. У периоду од 2010. године, на кинеских 5,5 милијарди, државе Европске уније инвестирале су 20,6 милијарди, Руска Федерација 2,7 милијарди, Велика Британија 1,4 милијарде, а Сједињене Америчке Државе 800 милиона.
Закључак би био да представљање Кине као највећег инвеститора може бити истинито уколико се користи један одређени сет критеријума, док други сет критеријума указује на друге изворе инвестиција као доминанте.
Да, од 2021. године, Кина је постала појединачна држава из које пристиже највиши ниво инвестиција у Србији, али кумулативно гледано, државе Запада су и даље доминантне у овој области. Кина и даље није на нивоу сабраних инвестиција држава Европске уније, а ако се томе придодају и Сједињене Америчке Државе и Велика Британија, из ових држава је у периоду од 2010. до 2023. године стигло четири пута више страних директних инвестиција него из Кине.
Да би се стекла потпуна слика о утицају инвестиција, у обзир се морају узети и други критеријуми, попут квалитета радних места, свеобухватног утицаја на развој заједнице, утицаја на ниво економског развоја државе, трансфера знања и технологија, компатибилности са осталим елементима привреде.
Овакве анализе и процене често изостају, те се приликом привлачења инвестиција најчешће узима у обзир само квантитет. Због тога се може очекивати да инвестиције из Кине наставе да пристужу у постојећем обиму, али да неће достићи ниво Европске уније или генерално држава Запада.
Друга недоумица – Сарадња са Кином ће отерати Србију у дужничко ропство
Дужничко ропство је термин којим се описује тенденција да се путем финансијских аранжмана креира ситуација у којој држава зајмодавац толико оптерети финансије државе која кредит узима да није у могућности да сервисира кредит.
У том случају би држава зајмодавац дошла у прилику да дуг наплати преузимањем управљања и/или власништва над стратешки важном инфраструктуром државе која није у могућности да отплати кредит.
Да овај сценарио није нереалан и на Западном Балкану указује и случај Црне Горе која је 2021. године дошла у ситуацију да је њен износ јавног дуга превазишао укупан износ бруто домаћег производа.
У мају 2021. године, јавни дуг Црне Горе износио је 105 процената њеног укупног БДП-а и постојала је реална могућност да Црна Гора неће бити у могућности да отплати рату кредита према кинеској Ексим банци, даваоцу финансијских средстава за изградњу 42 километра аутопута од Матешева до Смоковца.
Постизањем договора о хеџ аранжману, Црна Гора је избегла најгори сценарио, али је остала прича упозорења да постоји неопходност за додатном опрезношћу приликом потписивања уговора са иностраним кредиторима, у овом случају са кинеском државном банком.
Ситуација у Србији је далеко од драматичне, али је неопходно указати да постоји потреба за одређеном дозом опреза. Наиме, управа за јавни дуг у извештају у септембар 2024. наводи да је стање дуга Србије према кинеској Ексим банци 2,7 милијарди евра.
Уговори ће бити отплаћивани све до 2042. године
Оно што је важно напоменути јесте да је укупна вредност пројеката већа, те да је један део дуга према кинеској банци отплаћен, док ће важећи уговори бити отплаћивани све до 2042. године. Износ од 2,7 милијарди у овом тренутку представља седам одсто јавног дуга државе, при чему је укупан јавни дуг на нивоу од 46,5 одсто БДП-а.
Овај однос се може тумачити као повољан, те указати на то да се Србија не налази у позицији која је у кратком року води ка дужничком ропству. Затим, кредити Ексим банке нису једини кредити које је Србија узимала од Кине.
Буџет Србије за 2024. годину наводи износ од 1,44 милијарде евра као одобрен износ за даље задуживање код (неименованих) кинеских банака за различите пројекте, укључујући и куповину електричних возова, изградњу индустријског парка Михајло Пупин и изградњу канализационе инфраструктуре (пројекат чиста Србија).
Кинеске компаније ангажане и на пројектима који нису финансирани од кинеских кредита
Додатно, кинеске компаније, поготово грађевинске, ангажоване су и на пројектима који нису финансирани из кинеских кредита (између осталих и проширење капацитета аеродрома у Нишу, Дунавска магистрала), што указује да ангажовање кинеских фирми није условљено (искључиво) кинеским кредитима, већ да су постале пожељан партнер и кад се извор финансирања налази на другом месту.
Узевши у обзир ове елементе сарадње Србије и Кине у области развоја инфраструктуре, дужничко ропство није на листи највише ризичних елемената сарадње.
Неколико других елементарних проблема оптерећује сарадњу у овој области. Проблем на који се најчешће указује је проблем транспарентности.
Наиме, сви уговори које је Србија потписала са кинеским банкама су потписани под окриљем споразума из 2009. године.
Проблем транспарентности
То значи да ови уговори имају приоритет у примени у односу на домаће законе те их то изузима од поштовања правила јавних набавки, тендерских процедура. Оно што овакав вид пословања омогућава јесте ангажовање кинеских компанија по дискреционом праву, а за међудржавне уговоре о кредитима са кинеским банкама то је уједно и предуслов.
Додатно, проблем транспарентности додатно је наглашен у виду тајности комерцијалних уговора између државе Србије и кинеских компанија које Србија мора да ангажује по основу потписаног међудржавног уговора.
Проблем надлежности над споровима такође је нешто што потенцијално штети интересима Србије. Наиме, сваки уговор који се потпише са кинеском државном банком подразумева два засебна елемента решавања спорова (на пример кашњења радова, недовољног квалитета изведених радова, али и кашњења у исплати рата кредита).
Први су ,,пријатељске консултације’’ односно могућност да се спорови реше директно између страна потписница уговора.
Други је нешто мање пријатељски дефинисан – у случају да две стране не постигну компромис по одређеном спору, за његово решавање надлежна је Кинеска комисија за међународну привредну и трговинску арбитражу („ЦИЕТАЦ”).
Такође, зајмопримац (у овом случају Србија) се неопозиво одриче права на приговор на избор Кине као места за правне поступке везане за овај споразум. Такође пристаје да је арбитражна пресуда коначна и извршна у било којој јурисдикцији, при чему потврђена копија пресуде представља доказ његове обавезе.
Питање одговорности
На крају, проблем на који се указује јесте и питање одговорности. Директно повезан са проблемом недостатка транспарентности, уколико елементи уговора нису познати, тешко се било која од страна може позвати на одговорност у случају да дође до било какве штете (или трагедије) као последице рада на заједничким инфраструктурним пројектима.
С обзиром на обим и значај пројеката који су спроведени, преузимање одговорности би требало да буде један од кључних аспеката, што у овом тренутку свакако није.
Трећа недоумица – Повећање обима спољнотрговинске размене је добро за Србију
Кина се позиционирала као један од најзначајнијих спољнотрговинских партнера Србије. Једна од главних карактеристика повећања обима спољнотрговинске размене између Србије и Кине јесте увећање спољног дефицита на страни Србије. Чињеница је да је Кина вишеструко већа економија од највећег броја држава на свету и да је дефицит у односима са овом државом стандард.
Нова ера спољнотрговинске размене почела је стартом имплементације споразума о слободној трговини између две државе 1. јула ове године.
Овај споразум би требало да допринесе да српске компаније лакше приступају кинеском тржишту, да кинески производи на српско тржиште долазе по повољнијим условима и да Србија постане потенцијално привлачна локација за компаније из трећих држава које би кроз измештање производње у Србију потенцијално олакшале приступ кинеском тржишту за своје производе.
Ово су главне поруке које су званичници Србије пласирали у јавности приликом потписивања споразума, током посете кинеског председника Си Ђинпига Србији и када је почела имплементација споразума.
Бенефит ове сарадње је доминантно на кинеској страни
Да ли ће резултати бити такви остаје да се процени након одређеног времена, али је на основу постојећег стања могуће закључити да ће краткорочно бенефит сарадње у овој области припасти доминантно кинеској страни.
Разлог за то је пре свега структура извоза из Србије. Наиме, доминантни производи који се у овом тренутку извозе из Србије у Кину јесу производи кинеских компанија које послују у Србији.
Укупна вредност спољнотрговинске размене између две земље у 2023. години достигла је 5,6 милијарди евра, али с уделом извоза из Србије од свега 1,14 милијарди евра, што показује изразито неуравнотежен однос.
Структура извоза производа
Оно што је додатно проблематично јесте структура тог извоза. Наиме, чак 92,1 одсто укупног извоза из Србије чинио је бакар у облику руда и катода, што је вредност од 1,05 милијарди евра.
Остали производи су представљени у далеко мањем обиму, као што су дрво букве (23 милиона евра), дрво храста (3,5 милиона евра), и дугмасти прекидачи (3,4 милиона евра). Ово јасно указује на доминацију сировина као основу извоза, где посебно бакар представља производ кинеских компанија које послују у Србији.
Оваква структура извоза указује на зависност од природних ресурса, а не на високотехнолошке или индустријске производе са вишом додатом вредношћу.
Поједностављено, корист је приписана (доминантно) кинеским компанијама у уској индустријској делатности и не доприноси преносу технологије и знања на домаће актере, а самим ти се и ограничава потенцијал за развој домаћих српских компанија и индустрија.
Коришћење природних ресурса и пребацивање у Кину
Кинеске компаније, користе природне ресурсе Србије и пребацују их у Кину, што доводи у питање користи које Србија има од ове трговине и потписивања споразума о слободној трговини. Поставља се питање у којој мери овај споразум доприноси развоју домаћих српских компанија, с обзиром на то да овакав трговински однос углавном погодује кинеским интересима.
Све наведено води до закључка да, уколико Србија жели да оствари равноправнију трговинску сарадњу и стварне користи од трговинских уговора, потребна је диверсификација извоза и развој капацитета за производњу производа са вишом додатом вредношћу.
То би могло укључивати улагање у домаће производне капацитете и подстицање сектора који омогућавају јачу економску основу Србије, без ослањања искључиво на експлоатацију природних ресурса у корист страних компанија.