Канонизација праведне Анастасије, мајке Светог Василија Острошког и Тврдошког биће предложена на наредном мајском заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве. Ово је најавио високопреосвећени митрополит захумско-херцеговачки и приморски Димитрије.
Сабор Српске православне цркве започеће заседање 14. маја у Београду.
Митрополит Димитрије истакао је значај мајке Светог Василија, говорећи након литургије у Мркоњићима код Требиња – родном месту једног о најпоштованијих српских светитеља где се данас на његов празник слило на хиљаде верника, не само из Херцеговине, већ из свих крајева Републике Српске и региона.
Његово преосвештенство владика западноамерички Максим, који је служио Свету архијерејску литургију у Манастиру Светог Василија Острошког и Тврдошког у Мркоњићима, уз саслужење митрополита Димитрија, истакао је да је светитељ управо овде од својих родитеља примио веру коју је преносио, усађивао и њоме надахњивао мноштво народа, како за његовог земног живота, тако и данас.
„Њeговом светом и часном гробу и моштима приступају људи без обзира на њихове разлике, без обзира којем народу припадају и да ли верују у хришћанског Бога. Моћ Светог Василија, као светитеља их привлачи“, нагласио је владика Максим.
Обретење моштију Свете Анастасије
Надомак Требиња у Мркоњићима пре две године пронађене су мошти Свете Ане, мајке Светог Василија.
Православни верници примили су благодат обретењем земних остатака Светитељеве мајке Ане – Анастасије, само пар дана пре прослављања празника Светог Василија.
И поред чињенице да се мало зна о детаљима из живота Ане Јовановић, њена личност није заборављена у књизи вечнога живота. Нарочито јер се ради о побожној мајци која је родила, одгајила и на службу Богу предала, свог сина јединца, маленог по узрасту, али великог по мудрости и спремности на свецело служење Богу. Ана Јовановић је себе уписала не само у вечну књигу, већ у књигу свих срдаца која непрестано узносе молитве светом Василију Острошком, молећи његово посредништво и заступништво пред Господом.
Светлост предивне и благословене радости огрејала је Ану на дан када је родила свога сина, 28. децембра 1610. године у Мркоњићима у Поповом Пољу. Била је то побожна, тиха, молитвена, и трудољубива мајка хришћанка, мајка која се васцелим својим бићем трудила да честити дом Јовановића не поклекне пред бројним искушењима (понајвише под искушењем сиромаштва), већ да сва искушења побеђују честитошћу, трудом и побожним животом, чинећи тако да њихов дом постане Црква у малом. Прву школу побожности малени Стојан научио је управо у топлом и љубављу испуњеном окриљу своје мајке, која га је научила молитвеном правилу и основним хришћанским врлинама. Њена мајчинска љубав и усрдна молитва за своје чедо била је толико јака да је Стојан већ у дечјем узрасту био пример честитости и побожности, не само и њиховом скромном дому, већ и целом поповопољском крају.
И поред овог претешког животног крста, Ана је Богу благодарила на сваком новом дану, узносила је она благодарност Богу јер је имала у уму и у срцу речи апостола Павла који вели: Све могу у Христу Исусу који ми моћ даје! Ове речи Ана је актуализовала у свом животу, јер није било животне препреке и тешкоће коју она није превазилазила, управо полажући наду на Господа.
