Захваљујући епској народној песми нема грађанина Србије који макар једном није изговорио да је нешто грађено „као Скадар на Бојани“. О томе чији је то град се често дискутује и полемише, а један детаљ из његове историје је и да је мање од месец дана био у саставу Црне Горе.
„Град градили Скадар на Бојани, Град градили три године дана, Три године са триста мајстора; Не могаше темељ подигнути, А камоли саградити града“, стихови су епске песме „Зидање Скадра на Бојани“, које је чуо свако ко је прошао кроз основну школу у Србији.
На часовима историје учили смо о Скадру као престоници Дукље за време кнеза светог Јована Владимира, а затим као о граду који заједно са Зетом пао под власт великог жупана Стефана Немање.
О каснијој историј Скадра мало су учило. Можда и због тога што је и будуће векове његове историје обележила турска владавина.
Срби су се задржали у Скадру и у том периоду. Почетком 20. века српска црквена општина је имала 120 православних породица.
Балкански ратови били су покушај да се од ослабљеног Турског царства поврате окупиране територије. Тако су у Првом балканском рату Србија и Црна Гора покушале да град прикључе својим државама.
Турци су били поражени, а 23. априла предали су град Црној Гори. Међутим, одлуком великих сила, Црногорци су 14. маја морали да се повуку, а Скадар је припао Албанији.
Лондонским мировним уговором 30. маја 1913. године, уз посредство Великих сила, успостављен је мир по којем је Турска балканским земљама предала неке своје територије. Албанија је била подељена између Србије, Грчке и Црне Горе. Међутим, до краја августа Велике силе су се предомислиле и Албанија је призната као независна уставна монархија.
