Град Артемивск данас познат као Бахмут био је престоница српске републике односно аутономне области Славеносрбије која је постојала од 1753. до 1764. године у оквирима Руског царства.
Након што су ову територију опустошиле татарске хорде и други, ова територија је остала без становника и тада су се, на позив царице Јелисавете, Срби из Баната, Бачке али и из Далмације и комплетне некадашње војне крајине са ових наших простора запутили ка њој.
Нажалост како обично бива, Срби су се и тамо поделили у две групације и тако је генерал Јован Шевић предводио групу која је основала Славеносрбију на подручју данашњег Доњецка и Луганска (Донбас) док је српски генерал Јован Хорват предводио групу која је у данашњој централној Украјини основала Нову Србију такође републику односно аутономну област у оквиру Руског царства и трајала је од 1752. до 1764.
Украјина је била руска крајина што јој и само име каже, модел руске војне крајине пренет је са нашег српског простора.
Не зна се тачан број Срба који су тамо отишли али сигурно није како поједини говоре да се ради о САМО пар хиљада Срба, него се ради о десетинама хиљада. Колико данас има потомака тих Срба у Украјини такође не знамо али свакако није мали број. Историја Срба у Украјини је дуга и сложена, преплетена са историјом саме Украјине и ширег региона. Срби су на подручју данашње Украјине били присутни неколико векова, а њихово присуство је имало значајан утицај на развој ових територија. Према једном мишљењу, прапостојбина Срба, Бела Србија, налазила се управо на подручју данашње Украјине. Због османских освајања, започеле су сеобе Срба које су трајале од 15. до 19. века, при чему су се Срби најпре селили у Панонску низију, а затим и у Украјину. У Украјини су Срби подизали насеља, давали им своје називе и учествовали у ослободилачком покрету Украјинаца против пољске власти. У време успона Руског царства, на позив Петра Великог, у првим деценијама 18. века, у Украјину долазе бројни српски добровољци, од којих је формиран Српски хусарски пук.
Педесетих година 18. века, у Руско царство се преселио знатан број Срба из Хабзбуршке монархије, незадовољних укидањем потиске и поморишке Војне крајине, што се сматра највећим миграционим померањем Срба након Велике сеобе. За пресељене Србе су на територији Руског царства, на подручју данашње Украјине, формиране две посебне територије, Нова Србија и Славеносрбија, које су постојале од 1752. до 1764. године. У те области је тада насељено преко 50.000 Срба, који су насељима у Новој Србији давали имена из старог завичаја у Панонској низији. Срби су, изградњом насеља, војних објеката, саобраћајница, организовањем привреде, трговине, занатства, земљорадње и сточарства, поставили темеље за развој ових делова данашње Украјине. Међутим, Руски двор је досељавање Срба видео као епизоду у остваривању стратешких циљева за продор према југу, тако да су Нова Србија и Славеносрбија убрзо укинуте, а Срби су се временом утопили у Украјинце и Русе. Интензивно насељавање Малоруса у две српске области у Украјини довело је врло брзо у 19. веку до нестанка етничких Срба. Према једној статистици из 1862. године још је било 1.000 Срба на том простору, а почетком 20. века, 1900. године у Херсконској жупанији, у Новој Србији се више уопште и не помињу Срби.
