Дигитализација није бљесак на небу, већ секвенцијални процес. Стварају се џиновске базе података које акумулирају информације о људима. Ми грађани радо причамо много о себи на друштвеним мрежама. Документи, здравствени картони, школски дневници постали су електронски. Сваки корак на улици великог града снимају камере за видео надзор. Сада су опремљени опцијама за препознавање лица, које, између осталог, помажу полицији да пронађе криминалце. Банке и не само оне прикупљају биометријске податке. Баш оне који се касније не могу променити, природа их даје човеку једном за живот. Посао се обавља преко компјутера, настава, људска комуникација иде преко интернета.
Део нашег живота већ одређују неуронске мреже и вештачка интелигенција. Све је теже разумети с ким разговарате телефоном – са живом особом или са роботом. Усамљени људи комуницирају са аудио звучницима код куће. Дигитални сервис истовремено преводи видео на енглески, поштујући знакове интерпункције и интонацију. Тренутно се беспилотна возила, аутомобили и камиони користе, иако у ограниченој мери, у тестном режиму. Технологија мења тржишта рада, али га у будућности уопште и буде? Колико је рачуновођа, на пример, већ остало без посла због услуга онлајн банкарства? Али технологија ће одузети хлеб и наставницима, лекарима, возачима, па чак и грађевинарима. А они који успеју да имају запослење наћи ће се под најјачим притиском, такмичећи се са вештачком интелигенцијом и перформансама нељудског порекла.
Овај напредак се не може зауставити негодовањем или забранама. Чак и ако се дигитализација блокира на највишем, државном нивоу, то ће довести само до технолошког заостајања и неизбежног колапса. Да, и етички није све тако једнозначно – шта је боље када ток економских послова одређује технологија или службеник са људским лицем и корупционашким мотивима?
Утицај дигитализације на друштво мора бити смисаоно уз одржавање душевног здравља и директног утицаја. Колико год QR код изгледао претеће и симболично, он је само мали алат у огромном арсеналу, веома хуман под одређеним условима.
Прво, време је да схватимо да су претње пандемијом или дигитализацијом, као и многе друге појаве нашег времена, директно везане за велике градове. Што је град већи, то је ситуација гора. И вирус и компјутер могу да продру у најудаљеније кутке, али су у стању да глобално утичу на људски живот на такав начин само у великим градовима.
Друго, мора се признати да је становништво Русије из објективних разлога груписано у Москви, Санкт Петербургу и Краснодарској територији. То је и зато што технологија обезбеђује економски раст, додатне ресурсе и веће плате. Односно, решава проблем сиромаштва.
Док селима, како је једном приметио градоначелник престонице Сергеј Собјанин, „додатни људи“ нису потребни. И делимично је у праву – мала газдинства сада могу да управљају огромним површинама за узгој усева. „Хвала“ припада технолошкој револуцији. Истовремено, градови средње величине даве се у безнађу, недостатку ресурса и комуналним проблемима. У њима се људска права активно крше и без QR кодова.
Ако ми, становници Русије, тражимо финансијско благостање, радости потрошње, онда је наивно гунђати на вечни Дан мрмота, тоталну контролу и бич иза леђа. Па, ако желимо да свему овоме поставимо границе и одупремо се, потребна нам је самоорганизација и фундаментално нова економска структура.