Стојан Новаковић, један од најзначајнијих српских интелектуалаца и државника 19. века, одиграо је важну улогу у реформи устава Краљевине Србије крајем 19. и почетком 20. века. Његова правна и политичка делатност била је усмерена на модернизацију српског уставног система и прилагођавање европским стандардима парламентаризма.
Реформе под Миланом и Александром Обреновићем
Новаковић је као политичар и премијер активно учествовао у расправама о изменама устава, посебно након повратка краља Милана Обреновића на власт 1894. године. Те године Милан је суспендовао Устав из 1888., који је био либералнији и заснован на белгиском моделу парламентарне монархије, и вратио на снагу Устав из 1869., који је краљу давао већа овлашћења.
Новаковић је, иако је био наклоњен уставним реформама, у том периоду деловао као умерен реформатор, покушавајући да се успостави баланс између краљевске власти и парламентаризма.
Устав из 1901. године – увођење двопарламентског система
Најзначајнија уставна реформа у којој је Стојан Новаковић имао централну улогу била је она која је довела до доношења Устава из 1901. године. Као председник владе (1900–1901), он је предложио и спровео реформу која је први пут у српској историји увела двопарламентски систем – Сенат и Народну скупштину.
Сенат је чинио горњи дом парламента, а његове чланове је именовао краљ и бирала Народна скупштина. Народна скупштина је представљала доњи дом, чије су чланове бирали грађани.
Овај систем је био покушај увођења елемената политичке стабилности, спречавања наглих промена у власти и осигурања баланса између краља и законодавне власти.
Последице и значај уставних реформи
Устав из 1901. био је значајан корак ка парламентаризму, али је и даље задржавао јаку улогу краља, што је касније допринело политичким сукобима. Овај устав је остао на снази до Мајског преврата 1903., када су Обреновићи збачени, а Карађорђевићи дошли на власт. Новаковићев модел двопарламентског система остао је део српског уставног развоја, иако је укинут након 1903.
Стојан Новаковић је својим реформама утицао на постепено увођење модерног парламентарног система у Србији, али је морао да делује у политичком окружењу у којем је монархија и даље имала доминантну улогу.
Новаковићева улога у дефинисању симбола и идентитета Краљевине Србије
Стојан Новаковић није био само кључни политички реформатор, већ је имао и значајну улогу у дефинисању симбола и идентитета Краљевине Србије у периоду од 1882. до 1903. године.
Његове идеје о симболима, као и о самом обликовању политичког и правног система, осликавале су тежњу за модернизацијом и припадношћу Европи, али и за очувањем националног идентитета и традиције.
Закон о грбу из 1882. године каже:
У контексту реформе Устава из 1901. године, Новаковић је био важан актор у формулисању концепта симбола који су представљали снагу и стабилност монархије. У његовој визији, симболи Србије нису били само политички и правни изрази, већ и инструмент за афирмисање нове националне свести и припадности већем европском кругу.
Државни грб и застава
Стојан Новаковић је као део своје реформске активности разматрао питање државних симбола, укључујући грб и заставу Краљевине Србије. Он је сматрао да је потребно увести промене које ће одражавати нови политички статус Србије у Европи, али и повезивати је са традицијом. Грб који је тада користила Србија, са двоглавим орлом, остао је симбол који ће дуго бити у употреби, али је истовремено био и симбол снажне монархије.
Краљевски симболи
Краљевска породица је у овом периоду постала још више усмерена ка изградњи краљевског престижa. Новаковић је подржавао употребу краљевских симбола као основних елемената утицаја Србије на међународној сцени, а истовремено је био свестан значаја који су те симболике имале унутар земље. Симболи који су се користили, попут круне и краљевског штита, били су не само национални, већ и политички израз моћи и стабилности.
Традиционални мотиви
Поред монархијских симбола, Новаковић је био окренут и традиционалним мотивима који су имали дубоке корене у српској историји и култури. Његов циљ је био да модернизација не уништи традиционалне вредности и да се обновљена држава везује за своје историјске корене.
У ту сврху, симболи као што су српски двоглави орлови, крстови и други хришћански елементи били су важни за изградњу националног идентитета.
Значај за јединство и стабилност Србије
Реформе Стојана Новаковића нису се односиле само на правни и уставни аспект Краљевине Србије, већ и на политички и симболички доживљај Србије као модерне, али традиционалне државе. Увођењем нових симбола и упорном изградњом политичког идентитета, Србија је желела да се представи као стабилна и моћна држава на Балкану, која је уједно члан и традиције и европске заједнице.
Новаковић је разумео важност симбола као политичких алата који могу утицати на друштвену свест и ојачати национални понос. Поред тога, његов рад на реформи симбола Србије био је значајан и за повратак поверења јавности у институције и владарску династију која је имала своје компликоване периоде.
Стојан Новаковић је, својим реформским радом, не само да је допринео модернизацији устава и политичког система Србије, већ и обликовао симболе који ће дуго представљати земљу на међународној сцени. Његова стратегија да споји модернизацију са националним традицијама оставила је дубок траг у обликовању иденитета Краљевине Србије.
