Фјодор Достојевски ухапшен је у априлу 1849. заједно са бројним другим члановима Круга Петрашевског, тајног друштва интелектуалаца који су се редовно окупљали и дискутовали о књижевним делима која је цар Русије Николај забрани. Неколико месеци касније, крајем 1849. године, писцу је прочитана смртна казна.
Достојевски је оптужен да је читао на састанцима групе писмо „пуно увредљивих израза на рачун религије и државе и тиме починио злочин ширећи штетне идеје против религије и распиривао мржњу према владајућој класи“. Утамничен је у Петропавловској тврђави у ћелији бр. 9. Чекао је смртну казну и о томе писао:
– Оптужен сам да сам говорио о политици, о Западу, о цензури. Али, зар сви људи не размишљају о томе? Зашто сам се образовао? Зашто је кроз студирање буђена у мени жеља за знањем ако немам право да изразим своја лична уверења, ако немам право да се супротставим другом мишљењу зато што оно потиче од ауторитета?
Смртна казна је гласила:
„Инжењерски поручник Фјодор Михајлович Достојевски, стар 28 година због учешћа у злочиначким плановима и покушајима ширења брошура и прокламација штампаних у тајној штампарији осуђује се на смрт стрељањем“.
Како се спасио?
На губилишту Фјодор Михаилович био је шести по реду.
– Све моје наде срушене су и ја сам очекивао да за пет минута будем стрељан… Скинули су све са нас и умотали нас у покрове и тако су нас држали скоро двадесет минута на хладноћи од минус 22 степена… Не сећам се да сам осећао хладноћу.
Изненада, док се Достојевски опраштао са осуђеником који је стајао до њега, пришли су оној тројици одређеним да буду први стрељани и скинули им повез са очију и прочитали им да их је „Њихово Височанство помиловало“. Уствари, осуда на смрт стрељањем била је само замка. Требала је да заплаши осуђене и одврати их од мишљења и разговора против власти. Његово Височанство, с друге стране, би пред народом показало „великодушност и толерантност“. Двојица осуђеника из те групе касније су полудела. Сви су отпремљени у Сибир на дугогодишње казне, са обавезним ланцима од по пет килограма на нози. Достојевски је тада у свом дневнику записао:
– Ко каже да је људска природа у стању да то поднесе? Ко може томе да се руга? Човек који је осуђен на смрт, па ослобођен , измучен у ишчекивању смрти, такав човек може да прича. О тој муци и ужасу говорио је и Христ. Не, са људима не треба тако поступати!
Утицај на књижевни рад
Теми смртне казне и искуству близине смрти Достојевски ће се враћати у својим књижевним делима, а један од најупечатљивијих одломака на ту тему налазимо у роману „Идиот“.
– Сада ми објасните слику те смртне казне: можете ли ми је казати онако како је ви замишљате? Како то лице да се наслика? Дакле, само лице? А какво је то лице?
„То је тачно један минут пре смрти – поче кнез са потпуном готовошћу заносећи се успоменом и, очевидно, оног часа заборавивши на све остало – баш онај тренутак када се попео на лествице и тек што је ступио на губилиште. Ту је погледао на моју страну; ја погледах у његово лице и све разумедох… Уосталом како то да вам испричам? Ја бих страшно, страшно волео да ви или неко други то наслика! А најбоље ви! Још тада сам помислио да би таква слика могла бити веома корисна. Знате ли, ту треба све представити, и шта је било раније, све, све.
Он је живео у тамници и рачунао је да ће погубљење бити бар недељу дана доцније; некако је рачунао на обично канцеларијско одугловачење: да ће акт још некуд морати ићи па да ће тек после недељу дана стићи. Кад тамо, а оно се наједаред некако скратило… У пет часова изјутра он је спавао. То је било крајем октобра: у пет сати још је хладно и мрак. Уђе тамнички наџорник, нечујно, са стражом, и пажљиво га додирну по рамену: он се диже, налакти се, види светлост: „Шта је?“ – „У десет сати је извршење смртне казне.“ Он онако бунован не поверова, поче се препирати да ће акт доћи тек за недељу дана… Но кад се сасвим освести, престаде се препирати и ућута; тако су причали…затим рече: „Ипак је тешко тако наједаред…“, па опет ућута, и више ништа не хтеде говорити.
Једно три-четири часа прођоше у уобичајеним стварима: свештеник, доручак, за који му дају вино, кафу и говедину (зар то није шегачење? Кад човек помисли како је то немилосрдно, а са друге стране, богами ти наивни људи чине то из чистог срца и уверени да је то још неко човекољубље!), затим тоалете (знате ли ви шта је то тоалета на смрт осуђеног?), напослетку га возе по граду до губилишта… Ја мислим да се и тад ономе чини да му остаје још бесконачно да живи док га возе. Мени се чини да је он морао мислити путем: „Још дуго, још три улице остаје ми да живим; ето, кад ову прођем, остаје ми после још она, па још она где је са десне стране хлебар…а кад ћемо стићи до хлебара!“
… И тако је било до саме даске… Чудновата ствар: ретко у несвест падају у тим последњим секундама! Напротив, глава страшно живи и ради, мора бити, јако, јако, јако, као машина која се врти; ја замишљам ударају разне мисли, све недовршене и можда смешне, тако удаљене од оног тренутка мисли. „ Гле, онај што се тамо загледао на челу има брадавицу, а у џелата је једно доње дугме зарђало!“…а међутим све знаш и свега си свестан; има једна таква тачка коју никако не можеш заборавити, нити можеш пасти у несвест, и све око ње, око те тачке иде и врти се. Па када човек помисли да је то тако до саме последње четврти секунде, кад већ глава лежи на пању, и чека, и…зна, и наједаред чује над собом како се гвожђе отиснуло…
