У аналима технолошке историје, мало је сукоба тако драматичних и судбоносних као што је „Рат струја“ са краја 19. века. Наизглед научна и комерцијална расправа између Томаса Едисона и Николе Тесле (уз подршку његовог финансијера Џорџа Вестингхауса), овај сукоб око електричних система брзо се претворио у немилосрдну конфронтацију обележену манипулацијом јавним мњењем, етичким преступима и изразима личне осветољубивости.
Пажљивија анализа открива да, иако су пословни интереси били главни покретач сукоба, лични мотиви играли су подједнако значајну улогу у његовој ескалацији.
Технички сукоб око преноса електричне енергије
Техничка расправа тицала се метода преноса електричне енергије. Едисон је заговарао употребу једносмерне струје (DC), технологије погодније за кратке удаљености, али неефикасне за пренос на веће даљине.
Тесла, српски проналазач и бивши Едисонов запослени, промовисао је наизменичну струју (AC) као далеко супериорније решење које омогућава дистрибуцију електричне енергије на великим раздаљинама уз минималне губитке.
Уз подршку Џорџа Вестингхауса, Теслин систем представљао је озбиљну претњу Едисону, његовим инвестицијама и тржишној доминацији.
Едисонова кампања страха
Уместо да се такмичи искључиво на основу техничких предности, Едисон је организовао систематску кампању застрашивања.
Свестан несигурности јавности према новој технологији, користио је демонстрације које су за циљ имале да изазову страх. У низу сензационалистичких представа, јавно је електрокутирао животиње—псе, коње, па чак и слоницу по имену Топси—користећи Теслину наизменичну струју. Циљ ових гротескних приказа био је да AC систем у свести људи повеже са смрћу и опасношћу.
Едисон је додатно компромитовао етичке границе укључујући се у развој прве електричне столице за извршење смртне казне, инсистирајући да се користи наизменична струја. Овај чин имао је јасан пропагандни циљ: цементирати идеју о AC као смртоносној и опасној технологији.
Лични мотиви и непријатељство према Тесли
Иако су финансијски интереси играли кључну улогу у Едисоновим поступцима, бројни докази указују на снажну личну компоненту сукоба. Српски научник, Никола Тесла је, напустивши Едисонову компанију и промовишући конкурентску технологију, перципиран као издајник.
Едисонове изјаве и понашање сугеришу да је његов презир према Тесли био дубљи од обичног професионалног ривалитета—био је то сукоб сујета, поноса и борбе за историјско наслеђе.
Са друге стране, Тесла је остајао фокусиран на друштвену корист своје технологије. Његова писма и говори из тог периода сведоче о визији у којој електрична енергија треба да допринесе општем добру, а не само профиту. Ова идеолошка разлика додатно је продубљивала лични јаз између двојице великана.
Победа Теслине визије и поуке сукоба
На крају, Теслине и Вестингхаусове наизменичне струје тријумфовале су, поставши темељ савремених електроенергетских мрежа широм света. Едисонов пораз у Рату струја означио је не само прекретницу у технолошком развоју, већ и трајну лекцију о томе како личне сујете, страх и нетрпељивост могу да изобличе научне расправе и утичу на перцепцију јавности.
Рат струја, дакле, није био само комерцијална борба између ривала. Био је то дубоко лични сукоб који показује како амбиција, огорченост и борба за превласт могу обликовати, па чак и угрозити ток иновација.
