У колективној свијести Срба Карађорђе Петровић је парадигма за епског националног хероја, бескомпромисног ратника и прегаоца за ослобођење српског народа из турског ропства па су у сјенци ових чињеница остале његове немале државничке и дипломатске врлине.
Већ у раној фази устанка организује управу, поставља судове, отвара школе, ударајући темељ на којем ће стајати све будуће српске државе. У том правцу води врло мудру и живу дипломатску активност. У више наврата шаље своје емисаре на бечки и петроградски двор тражећи ефективну војну помоћ и политичку подршку, нудећи заузврат чврсто савезништво у њиховим геополитичким аспирацијама. Но Србија је за њих врућ кромпир: колебљива, неискрена Аустрија га одбија, док га Русија тек симболично помаже, стављајући на другу страну тежиште својих балканских интереса. У таквој ситуацији он се окреће Француској, новој сили у успону која је нагло загосподарила највећим дијелом Европе, ширећи свој утицај на Далмацију, Боку и земље јужно од Саве и Дунава.
Она формира “Илирске провинције” са сједиштем у Љубљани, чиме долази у додир са српским крајевима под влашћу Турске, Аустрије и Угарске. Дана 16. августа 1809. године Карађорђе Наполеону шаље свог специјалног изасланика, капетана Рада Вучинића, Србина из Госпића, за то вријеме врло образованог човјека, вичног дипломатији. Вучинић императора налази код Беча и предаје му писмо вожда и Правитељствујућег совјета, у којем га моле да прими покровитељство над балканским Србима, а заузврат би они уз његову логистичку помоћ растјерали Турке са обала Саве и Уне те створили велику балканску државу, која би у своје градове примила његове трупе и била одан француски савезник.
Бонапарта у том тренутку не жели кварити односе с Турцима док се не ријеши главних противника Русије и Аустрије, али изјављује “да не може остати равнодушан према народу који је показао толико храбрости и истрајности”. При томе одлучује да капетана Вучинића задржи у Паризу (четири године), дајући му стан и плату док се ствари у Подунављу не разбистре, а француском вицеконзулу у Букурешту заповиједа да држи тајне везе са Србима. Карађорђе истовремено, као неку врсту сталног дипломатског представника, поставља Србина Николу Шкуљевића, при сједишту маршала Мармона у Љубљани, а на истом задатку је и бивши митрополит дабробосански Венедикт Краљевић, доказани “француски човјек”.
Наполеон је до тада, кроз Мармонове извјештаје већ био подробно информисан о борбеном квалитету Срба, који већ четири године херојски одолијевају нападима надмоћнијег непријатеља. То су му могли посвједочити и француски артиљерци у саставу турске војске у Мишарској бици. Тадашња штампа у Бечу, Паризу и Лондону је такође извјештавала о Карађорђевом устанку. Из тог периода потиче и позната Наполеонова изјава, када је послије битке код Ашперна 22. маја 1809. на хвалоспјеве својих генерала одговорио ријечима: “Лако је мени бити велики са нашом искусном војском и огромним средствима, али далеко на југу, на Балкану, постоји један војсковођа, изникао из простог сељачког народа, који је, окупивши око себе своје чобане, успио без оружја и само са трешњевим топовима, да потресе темеље свемоћног Османлијског царства и да тако ослободи свој поробљени народ. То је Карађорђе, њему припада слава највећег војсковође”.
Не можемо знати да ли је ова изјава била потпуно искрена или је била тек обична поза моћног императора у маниру лажне скромности. Са друге стране, он је био цар који не ратује “са мека душека”, већ као директни учесник у биткама био је у стању да процјени борбену вриједност разних војски и њихових старјешина. Знао је колики је подвиг са таквом војском годинама одолијевати пет и десет пута бројнијем и опремљенијем непријатељу, који напада истовремено и са истока, запада и југа. И заиста, Црни Ђорђе је био ријетка ратничка појава, која са тако скромним снагама успијева из темеља љуљати моћно царство пуних девет година, скоро без ичије помоћи. За то вријеме смијенила су се три султана и десет великих везира покушавајући безуспјешно да га покоре и униште. Била је потребна огромна харизма и енергија да се поробљени народ пробуди и стекне самопоуздање и вјеру у побједу. Сви који се понешто разумију у војну доктрину знају шта значи стварати војску “са ледине”, организовати мобилизацију, везу и снабдијевање храном и ратним материјалом за 30.000-40.000 војника. Карађорђе је био необично храбар, силовито је јуришао у првим редовима, гледајући да непријатељу зада што јачи почетни ударац, који би га поколебао. Да би учврстио хијерархију и јединство акције, морао је завести челичну дисциплину, при чему није презао и од најсуровијих казни према колебљивцима и дефетистима, а посебно према отпадницима и издајницима. Овај рођени ратник је брзо доносио одлуке, издајући кратка, бритка наређења, која су извршавана без поговора. Вожд је постао смртна језа Турцима, а гласник слободе и нове наде свим поробљеним хришћанима Балкана. Он је био симбол васкрса српске државе!
Наполеон је сигурно знао већину поменутих чињеница и зато изречено признање не треба да чуди. Мада је по величини њиховог дјела немогуће поредити ова два Богом дата ратника и лидера, они ипак по свом војничком нерву и инстинкту припадају истом соју људи. Били су савременици, Ђорђе је био старији седам година, а када је изабран за вођу устанка, те исте 1804. Корзиканац се, послије метеорског успона и стечене славе војног генија, прогласио царем. Једног је у висину дигла француска, а другог српска револуција, да би 1913. започела њихова пропаст.
Иако су обиљежили једно велико вријеме, скрхани и понижени, неславно су окончали живот у размаку од четири године. Зна се да је Наполеон, походом на Русију, индиректно довео до краха српског устанка, али је истовремено започео и процес властите пропасти. Игром судбине, тој катастрофи су увелико допринијела и десеторица Срба у чину руских генерала, прије свих Михаило Милорадовић, тада по рангу други човјек у руској војсци. У свему другом вожд и Наполеон су били потпуно различити, један је био освајач, а други ослободилац. Карађорђе је био оличење скромности, неуморни радник, тачан и енергичан, побожан и истинољубив, а у паузи ратовања на свом имању је обављао најпростије сеоске послове, мада су га већ тада ословљавали са господару. Наполеон је био надмен и безгранично частољубив, сматрајући себе скоро божанством, којег ни папа није достојан крунисати, већ му је усред цркве Нотр Дам, 2. децембра 1804. из руку узео круну и сам је себи ставио на главу. Док је Бонапарта сањао да завлада свијетом, Карађорђе је руском пуковнику Пауличију 1807. на Малајници изјавио: “Упамтите добро да ја ништа друго не желим него да видим своју отаџбину потпуно и заувек слободну од турског јарма; тада ћу се одрећи свега и поново вратити своме плугу.”
Наполеонову похвалу Карађорђу први је објавио италијански адвокат, новинар и гарибалдиста Ђузепе Брабанти-Бродано у својој књизи “Serbia: Ricordi e studi di slavi” (Болоња, 1877). Исту је, у склопу говора чувеног британског политичара Ентони Идна, 1918. објавио и “Њујорк тајмс”, а потом и многи други страни и домаћи извори. Због те похвале неки у Бечу су Карађорђа подругљиво назвали Наполеон у опанцима. Међутим, просто је невјероватно да то данас неки код нас називају пуким митом без историјског утемељења, јер тобоже не постоји аутентичан француски документ о томе. Ваљда је Бонапарта изјаву требало да да у писменој форми, уредно потписану и овјерену?
