Ја разрађујем детаље, сваки дан идем у кафетерију, слушам шта усташе причају.
Е, каквих сам се гадости од њих наслушао. Хвалили су се својим ужасним причама из рата, рекао је Благоје Јововић.
Двојица сједе, не зна се ко је пијанији, први прича како су убијали Србе по Славонији и бацали у Саву. Други почне причу како су срели једну Српкињу, она у другом стању.
Питају: “Жено, носиш ли мушко или женско?”
Каже да не зна.
“Хоћеш ми да ти кажемо?”
Опкладе се у десет флаша пива да ли је мушко или женско, поведу је с пута, узму нож…
Не можеш ни да замислиш какве гадости су причали! Ја сам имао полуђети кад сам то слушао.
Па како су у Херцеговини бацали у јаме, па како су силовали…
Пратим Анту Павелића, сједнем близу њега и пратиоца Јуре се звао и све их слушам, они причају слободно, знају да их нико у возу не разумије. Пита га Павелић гдје је био рањен, Јуре помену неко мјесто, чини ми се у Славонији. Како, кад ту није било борби?
Јуре прича: “Уђем у једну Cрбску кућу, тамо једна жена, лијепа, права госпођа. Наредим да иде у собу. Неће. Ја је гурам, и кажем дјецу ти нећу дирати. И онда она пође. Бацим је на кревет и добро је… И ја то обавим и одем. Сутра дођем поново. Кад, у дворишту млада дјевојка, петнаест-шеснаест. Још љепша и височија од госпође. За руку, па у собу. Али, госпођа вришти…
Па зар не видиш да је још дијете!!!
Само што сам малу скинуо, и бацио на кревет, кад ето ти госпође, с пушком. Опали два метка, погоди у ногу, поломи кост… Моји је војници одмах убише, мене у болницу, али, нога остала краћа.”
Све ми се преврће… Мислим, скратићу Ја тебе и за главу! А онда чујем, било је то 5. априла 1957, да се спрема велика прослава годишњице НДХ.
Е, нећете га прослављати ове године, док је мене жива!
