Истина о Христовом суду открива се као нешто много дубље и топлије од страха и казне. Христов суд није сурова пресуда, већ откривање истине која произилази из Љубави. У њему се не мери грех као број, већ однос према Љубави која лечи и призива на покајање. Тај суд није казна, већ огледало у којем се одражава стање душе пред вечном Светлошћу. Љубав као Судија показује да истинска правда произлази из милости и да праштање нема границе.
Христос као Судија – али какав?
У Јеванђељу по Јовану стоји: „Отац не суди никоме, него је сав суд дао Сину“ (Јн. 5, 22). Истовремено, на другом месту, сам Христос каже: „Ја нисам дошао да судим свету, него да спасем свет“ (Јн. 3, 17). Наизглед противречна сведочанства откривају дубљу истину: суд који доноси Христос није суд људског типа.
Христос не суди казном – већ истином. Његов долазак није покренут жељом за осудом, већ жељом за спасењем. Суд наступа онда када се Љубав одбаци, када се одбије Светлост која је дошла да обасја таму. Он не осуђује, али истина коју открива не може остати непримећена. То није суд мржње, већ суд присуства које се не може избећи.
Суд као Светлост
Када светлост уђе у просторију пуну прашине, она не ствара прашину – само је открива. Тако и Христос: не доноси осуду, већ разоткрива стање срца. Светитељи су сведочили: „Љубав ће бити Судија.“
Замрачено срце не мучи Бог, већ светлост Његове љубави која је постала неподношљива ономе ко ју је одбацио. Присуство Христово је попут зрака сунца који продире кроз закључане жалузине – не да би казнио, већ да би пробудио. Али ако се прозори душе не отворе, светлост остаје с друге стране – као бол, не као топлина. „Ко истину чини, долази к светлости… а ко зло чини, мрзи светлост“ (Јн. 3, 20–21).
Правда која извире из милости
Божија правда није супротстављена милости – она произилази из ње. Љубав не значи равнодушност према злу. Напротив, Љубав разобличава лаж, као што светлост разобличава таму. „Нема ништа тајно што неће постати јавно“ (Лк. 8, 17).
Када Љубав суди, Она не виче, не прети, не грди – Она просто открива. Све што је учињено, све што је сакривено, све што је преломљено у души, излази на видело. И најситнији гест љубави, учињен у тишини, постаје светлост у том часу. А и најмања неправда, занемарена и сакривена, остаје сама, без оправдања. То је суд – не трибунал, већ отворено срце у присуству Истине.
Колико пута опростити?
Апостол Петар једном пита: „Господе, колико пута да опростим брату своме, ако ми сагријеши? До седам пута?“ (Мт. 18, 21). Та бројка је у оно време била знак великог милосрђа, далеко изнад рабинских норми. Али Христос одговара: „Не до седам пута, него до седамдесет пута седам“ (Мт. 18, 22).
Овај одговор не позива на бројање, већ на срце које не познаје границе у праштању. Опраштање није морална обавеза, већ сличност са Богом. Тамо где престаје праштање, престаје и живот по Љубави. Где се постави мера љубави – ту већ почиње хлађење срца. Они који праштају постају слични Христу, и зато се неће плашити Његовог суда – јер ће у Њему препознати Љубав коју су и сами упражњавали.
Суд као огледало
Када дође крај, суд неће бити судница већ – огледало. У тој светлости откриће се да ли је у души било места за Љубав. Ако је има – препознаје се Лице Судије као лице блиског, вољеног. Ако је нема – Љубав постаје огањ.
То огледало није неутрално: оно показује сличност. Када се душа нађе пред Христом, она се не суочава са непознатим, већ са собом – онаквом каква је у истини. Ако је у њој било макар мало светлости, макар искра љубави, та искра ће засијати и бити позната Небу. Ако није – онда остаје хладноћа коју не загрева чак ни Божија Љубав. „Одступите од Мене, јер Ме нисте хтели“ (ср. Лк. 13, 27). То није осуда – то је бол избора.
Покајање као врата Љубави
Љубав не одустаје. Докле год траје дах, отворен је позив на повратак. Покајање није понижење, већ повратак идентитету. Као дете које се изгубило, па се вратило у загрљај родитеља. „Сагреших…“ – те речи довољне су да отвори двери милости.
Кад срце поново крене ка Љубави, сам Бог креће у сусрет, попут Оца који трчи блудном сину. Не чека са укором, већ са хаљином, прстеном и трпезом. Није нужна савршеност – већ отвореност. Не тражи се безгрешност – већ искреност. И најмања жеља за повратком довољна је да Љубав опет загрли.
Покајање као живи повратак у заједницу са Љубављу
Покајање није само признање греха или изражавање жаљења – то је истински и живи повратак у заједницу са Љубављу која лечи и обнавља. Кроз покајање, срце се отвара да прими Божију милост као дах који оживљава душу. То је пут ка слободи, јер онај који се покаје не остаје заробљен у прошлости или осећају кривице, већ се ослобађа и осећа радост новог почетка. Покајање враћа човека у загрљај Оца, где влада мир и истинска радост, и то је место где Љубав наставља да делује, обнавља и подиже.
Страх Божији који не парализује
Страх Божији није ужас, већ будност. То је страх да се Љубав не изгуби. То је духовна пажња, која подстиче на живот у истини, на дела Љубави, на храброст да се прашта, да се не чува огорченост, да се живи у Христу.
То је страх светлости коју не треба угасити, блискости коју не треба изневерити. То није страх од казне, већ страх од удаљавања од Извора живота. У том страху нема тескобе – у њему је животна снага. Као што рече један савремени архијереј: „За чисте срцем Бог је Светлост – за зле, Бог је Огањ.“ А и једно и друго је – Љубав.
Последња реч је – Љубав
Љубав је суд. Љубав је спасење. Љубав је Христос. А све троје је једно исто Лице – Лице Бога Живога.
„Вера, нада и љубав – а највећа међу њима је љубав“ (1. Кор. 13, 13). Љубав је последња реч. Она не осуђује, али разобличава. Она не кажњава, али боли ако је нема. Она не убија, али без Ње нема живота.
Љубав је истина. Љубав је мера. Љубав је вечно огледало. И у Њој ће се све открити – не зато да би осудила, већ да би спасла.
