Света Тројица – Отац, Син и Свети Дух – представља саму срж хришћанске вере и богословља. Иако је овај догмат дубоко мистичан и људском уму тешко појмљив, он открива најдубљу истину о Богу као заједници љубави и јединству у мноштву.
Управо због своје сложености, учење о Тројичном Богу често изазива питања, неразумевање, па и заблуде, попут оног честог питања:
„Ви хришћани кажете да верујете у једног Бога, и истовремено признајете Оца, Сина и Светога Духа. Да ли то значи да постоје три Бога? Дакле, ви сте многобошци?“.
Ово питање се често поставља хришћанима. Сада ћемо објаснити зашто то није тако.
Шта каже Свето писмо?
Хришћанство недвосмислено потврђује јединство Бога. То је јасно речено у Старом завету, који заједно са Новим заветом чини Библију – Свето писмо, најважнију књигу за све хришћане, која поседује апсолутни ауторитет: „Чуј, Израиљу: Господ је Бог наш, једини Господ“ (5. Мојс. 6, 4).
Истовремено, Стари завет садржи индиректне назнаке да постоји плуралитет Личности у Једном Богу. Тако, пре стварања човека, Бог каже: „да начинимо човека по своме лику, као што смо ми“ (Пост. 1, 26), користећи облик множине. А после пада првих људи, каже: „Ето, човек поста као један од нас“ (Пост. 3, 22).
Важна епизода у овом контексту је јављање Бога Авраму код Мамријског храста, када су се пред њим појавила три странца. Овде се, напротив, Аврам обраћа својим гостима у једнини: „Господе, ако сам нашао милост пред тобом, немој проћи слуге својега“ (Пост. 18, 3).
Нови завет
У Новом завету, Господ Исус Христос, потврђујући јединство Бога, јасно сведочи да Један Бог постоји у три Личности, или, језиком теологије – Ипостаси, које нису ни помешане нити раздељене: Бог Отац, Бог Син и Бог Свети Дух.
Бог се први пут открива као Тројица у тренутку Христовог крштења:
„И крстивши се Исус, изиђе одмах из воде; и гле, отворише му се небеса, и виде Духа Божијега где силази као голуб и дође на њега. И гле, глас с неба који говори: ово је син мој љубљени који је по мојој вољи“ (Мт. 3, 16–17).
Овде Отац (глас с неба), Син (Христос који се крштава) и Свети Дух (у облику голуба) истовремено делују. Ово нису пројављења једне Личности, већ три Личности, уједињене у Божанској природи.
Накнадно, у разговорима са ученицима и народом, Спаситељ више пута истиче, с једне стране, разлику између Оца, Сина и Духа, а с друге стране, њихово потпуно суштинско јединство.
Изговарајући обећање о силаску Светог Духа на апостоле, Исус каже:
„А кад дође утешитељ, кога ћу вам послати од Оца, Дух истине, који од Оца исходи, Он ће сведочити за мене“ (Јн. 15, 26).
У речима да Дух исходи од Оца, али га шаље Син, наглашава се разлика Ипостаси.
И шаљући апостоле да проповедају, Господ им даје заповест да крштавају људе у име „Оца и Сина и Светога Духа“ (Мт. 28, 19), тиме указујући на њихово природно јединство – апостоли морају крштавати не у „име“ три бога, већ у једно име Тројичног Бога.
Коначно, најупечатљивији доказ суштинске једнакости Божанских Ипостаси јесу Христове речи:
„Ја и Отац једно смо“ (Јн. 10, 30), тј. они не само да се слажу један с другим, већ су једно (грч. ἕν означава јединство у суштини).
Како Црква ово схвата?
Из Божанског Откровења израженог у Библији, израсла је главна догма хришћанства: Бог је Један по суштини и Тројичан по Ипостасима.
Ове Ипостаси – Отац, Син и Свети Дух – нису три божанства, већ један Бог и, према речима Светог Јована Златоустог, поседују не само једно знање, већ и једну вољу, једну моћ, једно дејство, једну славу, једну власт и једну благодат.
Признајући јединство суштине у Богу, православно богословље разликује такозвана ипостасна својства Свете Тројице – јединствене, неизрециве особине које разликују Личности Пресвете Тројице једну од друге, а да притом не нарушавају њихову једносуштност.
То нису својства природе, као што су свемогућност, вечност или доброта – јер су заједничка свим Лицима Тројице – већ начини бића сваке Личности, оно што сваку Личност чини управо Њом, пише Вјеронаука.нет.
Ипостасно својство Оца је нерођеност – Отац, као извор Божанског бића, не рађа се и не исходи ни од кога.
Својство Сина је рођење – Син се рађа од Оца не у времену, већ у вечности.
На крају, ипостасно својство Духа је исхођење од Оца, које се такође одиграва у вечности, а не у времену.
Наведена својства су:
- јединствена – не постоје две Личности са истим својством;
- непромењена – Син се увек рађа, Дух увек исходи;
- не деле суштину – јер се не ради о природи, већ о начину личног постојања у Богу.
Тајна Свете Тројице
Сложеност схватања тајне Свете Тројице састоји се у преношењу људског схватања личности и бића на Бога. У нашем свакодневном поимању, три личности су увек три одвојена бића. Али у размишљању о Богу, све је другачије.
У Њему, као што је већ речено, постоје три Ипостаси, али једна суштина. То није 1 + 1 + 1 = 3, већ 1 × 1 × 1 = 1.
Све Личности у Тројици постоје у савршеном јединству и љубави; свака од њих није део Бога, већ Бог у целости.
Човек се може приближити разумевању ове потпуно несхватљиве тајне кроз јеванђељско откровење да је Бог љубав. Љубав је немогућа без присуства Другога. Зато Бог није затворена монада, већ вечна, жива заједница Ипостаси у љубави.
Зашто је ово важно?
Зато што Тројица није само нека апстрактна теорија или идеја, већ живи модел и извор нашег сопственог постојања у јединству са Богом и нашим ближњима.
На крају крајева, ако је Бог љубав, а човек је створен по лику Божијем (Пост. 1, 26), онда нисмо само „обавезни“ да волимо – створени смо и створени за љубав, јер одражавамо Онога који је љубав.
„По томе ће сви људи познати да сте моји ученици, ако имате љубав међусобно“ – каже Христос (Јн. 13, 35).
Љубав у Тројици није такмичење, није подела, није присила, већ међусобна жртва, слобода и давање себе Другоме.
У складу са овим моделом, и хришћани су позвани да воле не из страха, не због користи, већ због другога – да у другом виде божанско достојанство, не да владају, већ да служе. У том смислу, сва хришћанска етика није ништа друго до одраз тројичне љубави у свету.
Тројична љубав и Црква
Божанска љубав у Тројици служи и као основа постојања Цркве као заједнице верника уједињених у Богу, која није организована по принципу хијерархије власти, већ по слици саборне (синергистичке) комуникације, где је свака личност јединствена ипостас која постоји у духовном јединству са другима.
Управо о таквој Цркви, створеној по слици Свете Тројице, Исус се молио на крају Тајне вечере, обраћајући се Оцу:
„Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду, да свет верује да си ме ти послао“ (Јн. 17, 21).
Такво јединство не значи спајање, сједињење или потискивање разлика. Напротив, саборност у Цркви је јединство у мноштву – као у Тројици.
У том смислу, хришћански живот није само морално усавршавање. То је живи улазак у живот Тројице, у заједницу са Богом, дату нама кроз Христа, у коме, по речима апостола Павла, имамо приступ ка Оцу у једном Духу (Еф. 2, 18).
