У случају атеросклерозе примена „металне мрежице” је најефикаснија код појединачних сужења артерије, док се дифузна сужења на више срчаних артерија најпре лече бајпас хирургијом. Прва минимално инвазивна процедура на артеријама срца, без отварања грудног коша и без хируршког реза, урађена је у Цириху, 16. септембра 1977. године. Код болесника који је имао 38 година, колико је имао и лекар који је процедуру извео, тесно сужење артерије на срцу проширено је надувавањем балона пречника неколико милиметара унутар сужене артерије, што је довело до поновног успостављања нормалног протока крви ка срчаном мишићу. Као одговор на висок проценат поновног сужења на месту примене балона, у касним осамдесетим годинама прошлог века у праксу су уведени стентови. Ове металне мрежице, дебљине око десетог дела милиметра, утискују се у зид крвног суда, и тиме омогућавају стабилан проток крви у дужем временском периоду.
Како истиче др Дејан Милашиновић, интервентни кардиолог, најбољи опис ефеката имплантације стента дао је сам први пацијент, у непосредном разговору 2017. године, током свечаности поводом обележавања 40 година од прве процедуре. Наиме, његову мотивацију да буде први пацијент на свету описао је из два дела. Да се смање болови у грудима које је осећао свакодневно, шетајући по брдовитим пределима околине Цириха, и да избегне ризике велике операције са отварањем грудног коша.
Поред могућности да смањи симптоме ангине пекторис (најчешће бол у грудима или недостатак ваздуха и замарање), примена стента код болесника са срчаним ударом доводи до смањења стопе смртности. За 15.000–20.000 болесника са срчаним ударом годишње у Србији стент, дакле, заиста може да значи живот.
– И док имплантација стента и даље представља златни стандард у лечењу срчаног удара, у последњих 15 година значајно је промењено разумевање узрока и лечење ангине пекторис. Наиме, нема сваки болесник са болом у грудима тесно сужење на терену атеросклерозе срчаних артерија. Грчење (спазам) и/или поремећај у функцији микроциркулације представљају облике обољења срчаних артерија који се лече лековима, а не имплантацијом стента. У случају атеросклерозе, имплантација стента најефикаснија је код јасно ограничених, појединачних сужења, док се дифузна сужења, на више срчаних артерија, најпре лече бајпас хирургијом.
Укупно гледано, интервентни кардиолог након урађене коронарографије, дакле снимања срчаних артерија, има велику одговорност да одабере један од три могућа модалитета лечења: перкутану интервенцију са имплантацијом стента или балон дилатацијом, бајпас хирургију или само лечење лековима – појашњава др Милашиновић.
Поред познатих алергија на поједине метале у саставу стента, највеће ограничење перкутане интервенције представља потреба за лековима који повећавају стопе крварења. Код оних болесника који се већ налазе под повишеним ризиком од крварења, потребно је пажљиво проценити да ли заиста постоји индикација за имплантацију стента. Нове технологије које укључују „балоне” обложене лековима и биоресорптивне стентове који са временом нестају из зида крвног суда, представљају могуће алтернативе имплантацији металног стента.
– Скорашњи подаци из Велике Британије указују на могућност отпуста из болнице истог дана, дакле само неколико сати након имплантације стента, за већину болесника без процедуралних компликација. У Србији се болесници најчешће отпуштају кући следећег дана. Подаци из две студије објављене у претходних пет година показали су да и до 30 одсто болесника и даље може да има симптоме ангине пекторис упркос успешној имплантацији стента према визуелним параметрима на коронарографији. Модерни приступ имплантацији стента подразумева употребу додатних параметара, из домена инвазивног праћења атеросклеротског процеса, на пример ултразвучним испитивањем унутрашњости срчане артерије, и разумевања физиологије кроз процену утицаја појединачног сужења на укупни проток крви кроз срчану артерију) – истиче др Милашиновић.
Наш саговорник додаје да поменути модерни приступ перкутаним интервенцијама на срцу уједно представља и најефикаснији облик превенције нежељених догађаја. Овај приступ базиран је на доказима који су прикупљени у последњих 10–15 година и подразумева прецизније разумевање улоге стента у спектру лечења обољења срчаних артерија.
– Најважнија процена односи се на питање када стент помаже, а када не. У овом другом случају на располагању нам стоји циљано лечење лековима, примена алтернативних технологија, као што су балони обложеним леком и бајпас хирургија – закључио је др Милашиновић.
