„Јован Стерија Поповић је једна наша аутентична величина, коју ни данас, после сто година, није нужно релативно мерити да би му се утврдиле вредности, и каквих у нашем раном 19. веку нема ни за сваки прст само на једној руци”, написао је Милан Богдановић у својој књизи критика давне 1927. године.
Јован Стерија Поповић је рођен 13. јануара у Вршцу, тадашњој Аустоугарској монархији. Родио се у скромној, трговачкој породици. Део његовог имена по ком је и до данас остао препознатљив, Стерија, заправо је име његовог оца, пореклом Грка.
Школовање
Основну школу завршавао је у неколико градова – Вршцу, Темишвару и Пешти, а права је касније студирао у Кежмарку. Рођен је као врло болешљиво дете, а већ у раним годинама доживљава шлог због чега је током живота имао парализовану леву руку.
Током школовања у Пешти постао је близак са Ђорђем Станковићем, човеком који ће 1826. године бити један од оснивача Матице српске. Бавио се адвокатуром и приватним подучавањем све док га нису позвали да дође у Крагујевац и предаје на Лицеју.
Државнички рад
Тада тек почиње његова каријера изван стваралаштва. Од 1842. године, након Лицеја, постаје начелник Министарства просвете.
Током 1844. године донео је школски закон којим је први пут у Србији озакоњена гимнастика као школски предмет у средњим школама.
Међутим, посебно је значајан његов утицај у погледу проучавања и очувања културног наслеђа Србије. Након што је предложио Совјету да се донесе Уредба о заштити старина, Србија је Стеријином заслугом донела први правни акт о заштити споменика културе.
Током година проведених у министарству, био је главни организатор средњошколске наставе и један од оснивача Ученог српског друштва.
Међутим, његов утицај у свакодневном животу видимо због иницијатива које је покретао – за оснивање Академије наука, Народне библиотеке и Народног музеја, као и Народног позоришта.
Учествовао је у организовању првог београдског театра, познатијег као Театар на Ђумруку или Ђумрукана. Позориште је радило свега годину дана, а отворено је 1841. године управо Стеријиним комадом „Смрт Стефана Дечанског“.
Као и многи књижевници који су задужили ове просторе, ни Стерија није био изузетак у погледу политичких прогона и сукоба са званичницима.
Од 1848. године и сукоба са Томом Вучићем Перишићем, отеран је из Србије и враћа се у Вршац где умире 1856. године у оскудици, повучен и незадовољан.
Књижевни рад
Међутим, Стерију највише памтимо по његовим делима која су и до данас остала на највишој лествици најквалитетнијих дела са ових простора.
„Не би било лако у обиму једног кратког и пригодног чланка обележити пуну књижевну фигуру Јована Стерије Поповића. Он својом појавом у сваком погледу прави изузетак у нашем књижевном простору”, напомиње Богдановић.
Иако се сматра оснивачем српске драме, он је много важнији као комедиограф, јер се ту тек с успехом огледао његов књижевни таленат.
Да би се Стеријина дела разумела у потпуности, неопходно је схватити контекст времена и простора у којима су се та дела „родила”.
„У највећем броју својих комедија Стерија даје слику ондашњих наших друштвених прилика. У животу српског становништва по нашим варошицама преко Саве и Дунава, где је тад било концентрисано све што је представљало спрску културу, био је један чудан сукоб између примитивности наших полусељака-полуграђанина, мајстора и трговаца, ’купеца’, како су се онда звали и оне нагле инфилтрације раскалашнога помодарења које нам је долазило из врло блиских Беча и Пеште”, објаснио је Богдановић у свом тексту.
Стеријино око, али и перо, било је међу првима које је запазило комичност таквог друштвеног момента.
Храбар критичар
Могло би се рећи да је била потребна храброст за врсту критике којом се Стерија бавио, будући да је време у ком је стварао, тачније окружење, било поприлично стерилно тло за потребе критике.
Међутим, иако је Стерија то знао, није се трудио да сакрије своје намере. Идеалан пример је и сам предговор „Покондиреној тикви” коју је написао 1830. године, а издао тек седам година касније, када су околности постале за нијансу повољније.
У доба „језичког хаоса у нашој књижевности”, како га је назвао Богдановић, Стерија се није либио да подвргне сатири и извесне појаве и у нашем културном животу.
„Он се био нарочито окомио на језик којим се говорило у нашим ’финим круговима’”, објаснио је Богдановић.
Није признавао Караџићеве идеје о језику и правопису, па је у доба када су исте имале скоро потпуну победу, прецизније 1854. године, објавио збирку својих лирских песама Даворије штампану црквеном ћирилицом.
Ипак, конзистентан у контрадикторностима, врло директно је нападао и исмевао у својим комедијама људе и писце који пишу и говоре „славјанским” језиком, подсетио је Богдановић
„Прави комедиограф је онај који комику из човека и из живота пренесе у ситуације, а не ствара комику ситуација”, написано је давне 1927. године, алудирајући на свеукупни значај и квалитет истих.
Док га многи памте по његовим комедијама, не треба заборавити да је и у књижевности шетао са једне на другу страну спектра.
Неке његове лирске песме могу да се уврсте у најцрњу песимистичку лирику коју наша књижевност познаје.
