Ударив енергично на грлате фарисеје и подмукле тартифе родољубља, Јован Стерија Поповић је својим савременицима рекао: „Чувајте се оних којима је увек на устима патриотизам”, наводио је Јован Скерлић. „Може театар започети”, рекао би Јован Стерија Поповић. „Ми смо спремни да поново подигнемо завесу и у том чину наставимо његовим трагом”, поручује Иван Ђорђевић, в. д. директора Народног позоришта „Стерија” у Вршцу најављујући као централни догађај актуелне, јубиларне 80. сезоне премијеру представе „Родољупци” Јована Стерије Поповића у режији Атиле Антала у уторак увече, 3. јуна од 20 часова. Ђорђевић у најновијој поставци „Родољубаца” тумачи лик Гавриловића. Сценографију и костим раде Софија Лучић и Атила Антал. У представи играју и Срђан Радивојевић, Фуад Табучић, Милош Ђуровић, Дарие Доклеан, Ана Чупић, Јована Андрејевић Грујић, Моника Болдовина Бугле и Корина Троћа. Централни догађај актуелне театарске сезоне у Вршцу посвећен је у исто време драмском писцу, правнику, професору, филозофу Јовану Стерији Поповићу (Вршац, 1806 – Вршац, 1856) и долазећем јубилеју у наредној сезони, када се навршава 220 година од рођења „оца српске драме”, како га је својевремено назвао Нушић.
„У слављеничкој сезони вршачког позоришта трудили смо се да идемо Стеријиним трагом. Од 10. фебруара, када смо рођендан позоришта обележили праизведбом прве хорор драме Радомира Путника ’Ноћ у Келтијевој кући’, до данас, када се припремамо за премијеру Стеријиних ’Родољубаца’, надам се да смо успели да свечарски осветлимо домаће драмске писце. Међу њима се у међувремену нашао и млади Вршчанин и лауреат Стеријине награде Никола Станишић, чије смо драме за позориште за децу ’Слонче у лонче’ такође приредили као праизведбу. Дакле, две праизведбе савремених домаћих драмских писаца, и старих и младих, али и нова изведба оног који је направио темеље домаће драмске баштине, чини да свему што стварамо у овој години прилазимо са посебном одговорношћу коју негујемо спрам најважнијег обележја наше позоришне куће, а то је лик и дело Јована Стерије Поповића”, констатује Иван Ђорђевић уз коментар да су 80. сезону обележиле и четири награде на фестивалу „Арт трема фест” за „првог вршачког Хамлета”, представу Професионалне сцене на румунском језику при НП „Стерија” „Хамлет парти” у режији Атиле Антала, који у овом случају режира и дело „Родољупци”. Психологистички и биографски гледано, Стерија ово своје дело пише у специфичном стању у коме доноси одлуку да се из Београда врати у Вршац, подневши претходно оставку на службу у Србији. Одлуку доноси због комплексних друштвено-политичких прилика које су се одражавале и на његов положај, којим је постајао све више разочаран. О околностима у којима прикупља материјал за рад на овом свом делу које га као драматичара представља у сасвим другом светлу (а које није могло бити упаљено за његовог живота) види се из писма које је 11. марта 1848. писао свом брату Ђорђу С. Поповићу: „Љубезни Ђоко, ти ћеш се писму чудити, док га прочиташ. Мој Попечитељ Алекса Јанковић, дао је резигнацију због тога што је вика на нас Швабе. На његово место постављен је Тенка. Мени се ово мењање попечитеља досадило, и с новим нерадо служим, па сам зато и ја дао оставку или резигнацију. Сад сам, хвала Богу, слободан. Књаз то још није потврдио, и отишао је данас у Крагујевац. Ја пак остајем овде до Ускрса, докле ми књига готова буде, и велике недеље ево ме тамо сасвим. Само квартир справљај. Код нас је до сада мирно, а оће ли ова политична колера и преко Саве и Дунава прећи видећемо. Сад остани здрав и на миру, то ти жели твој брат Јоца.”
Прва изведба „Родољубаца” догодила се тек 1904. године у Народном позоришту у Београду у режији глумца Чича Илије Станојевића. Поводом премијере Јован Скерлић је 30. децембра 1904. одржао предавање о литерарним и сценским вредностима овог дела, а сутрадан је уследила праизведба.
„Ово весело позорје је жалосна слика, сатира оштра и горка… То је плаха срџба једног паметног, благородног и зрелог човека, моралисте који је говорио ’Моје је лечити род’ и сматрао за дужност да својим сународницима даде лекцију из родољубља. А он је био позван и имао је права да друге учи како се служи народном напретку”, говорио је Јован Скерлић. Творац „Родољубаца” је у време када их је написао имао за собом три деценије плодног књижевног рада, дао је дела која су га већ сместила међу прве наше писце. Јован Стерија Поповић био је један од оних који су реформисали Србију: преуредио је гимназије, отворио Народни музеј и прво српско учено друштво – Друштво србске словесности – и упркос свему томе ово своје дело дуго чувао у рукопису. „Ударив енергично на грлате фарисеје и подмукле тартифе родољубља, он је својим савременицима рекао: ’Чувајте се оних којима је увек на устима патриотизам; не мислите да волети свој народ значи бити слеп пред његовим манама и гресима и варварски мрзети људе друге расе и вере; клоните се кобних самообмана, а свом душом својом мрзите лаж, јер је истина прва дужност према народу, јер је истина, на крају крајева, највиши морал и најмоћније оруђе напретка’”, наводио је Скерлић.
Први пут у Вршцу позоришна публика је „Родољупце” могла да види тек 1970. године. Редитељ представе је био Душан Владисављевић. У свој родни Вршац „Родољупци” се враћају 1986, када их на сцену Народног позоришта „Стерија” поставља Ивана Вујић са Ружицом Сокић, која је тумачила Зеленићку. Трећа поставка „Родољубаца” у Вршцу десила се 2006. године са премијером 3. марта у склопу обележавања јубилеја – 200 година Стерије. Редитељ представе био је Филип Гајић, сценограф Слободан Бојовић, а креатор сценског покрета Анђелија Тодоровић.
Стеријина животна прича, како то обично бива, није се завршила на најлепши начин. Због политичких игара у које је био не својом вољом укључен на известан начин био је у то време удаљен из Београда, да би се та несрећна судбина завршила његовом смрћу у у очевој кући у Вршцу. Када је Стерија дошао у Вршац после тешког обољења које је повезано са претрпљеним можданим ударом и проблемом са плућима, суграђани су испред његове куће на калдрму поставили кукурузовину да га кола која прођу не узнемиравају док напушта овај свет. Јован Стерија Поповић ће тестаментом забранити извођење „Родољубаца” пола века после своје смрти. Плашио се да би одређени људи, скривени у причи о родољупцима иза симболичних псеудонима, могли бити препознати и да би њихове породице могле имати проблема.
