Мајка са два сина шета градском улицом. Старији син има шест и по, а млађи три и по године. Недеља је, дан је сув и топао. Наилазећи на излог дечјих играчака млађи син застаје и тражи од мајке да уђу. Мајкa му одговара да је данас недеља и да продавница не ради. Син почиње гласно да плаче, захтевајући да уђу. Мајка одговара:
– Ако нађеш отворена врата, ући ћемо.
Млађи син и не покушава да утврди да ли има отворених врата, него одмах леже на тротоар, почиње да се дере и удара челом о бетон. Мајка остаје на свом месту и само му каже:
– Зар ти није тврдо да ту удараш главом?
Син одмах устаје, помера се два корака на траву, леже и наставља да се дере и удара главом. Мајка ће на то:
– Ударај колико хоћеш, али нећеш добити.
Млађи син на то одмах устаје, престаје да се дере и мирно се прикључује мајци и брату у шетњи.
Велики број људи би у овом случају сматрао да су батине најбоље решење, или би их и сами применили у сличној ситуацији. Ипак, треба рећи да је мајка поступила на најбољи начин, остајући мирна и прибрана и не подлежући могућем „притиску“ пролазника који гледају ружан призор. Најпре је сину понудила да се сам увери у немогућност да се уђе у продавницу, затим га је мирно „преместила“ са бетона на траву, да би му најзад јасно и одлучно саопштила да неће добити то што тако бурно хоће. А шта је са сином? Није њему толико до играчке колико хоће да натера мајку на повиновање својој вољи. То настојање да контролише мајку неки психолози ће видети као израз едипалне ситуације, али није неопходно ићи толико далеко у овом случају. Довољно је да видимо само то настојање детета да мајци наметне своју вољу. Мајка није сабила ту вољу батинама, није га казнила због његовог настојања, него му је само јасно и чврсто показала да он над њом не може да врши своју вољу.
Воља је давно протерана из психологије, још у раним деценијама њеног настајања. А с њом је протерано још нешто што игра велику улогу у људском развоју, чак и оном најранијем. То је моћ, или, како би Ниче рекао, воља за моћ. Врло рано дете научи да користи плач као средство да нешто добије, или само да би довело одраслог к себи. Ако је мајци некада и тешко да у плачу види неку конкретну потребу, није јој тешко да разликује плач као позив од плача као захтева.
У почетку се воља, односно моћ, не разликују од израза ургентне потребе. И не само да се не разликују, него воља егзистира у сенци потребе. Касније воља избија у први план, што се може видети код детета још пре него што прохода, али је и даље тесно здружена са потребом, и са њом је испреплетена. А нарочито се примат воље добро види кад дете почне да хода. Тада ће и неки психолози рећи да је дете „мали диктатор“, али опет неће видети у томе диктаторском детету моћ и вољу за моћи. Наравно да ће одрасли васпитавати ту моћ, тако да то васпитање можемо посматрати дуж осе на чијем се једном крају налази потпуно убијање дечје воље, а на другом крају служење детету и повлађивање његовој вољи. Суштина доброг васпитања огледа се у резултату који се састоји у томе да дете временом постане кадро да спроводи своју вољу подвргнуту моралним правилима и дугорочним циљевима у животу.
Тај резултат још није аутономија воље, јер њу васпитање не може дати. Аутономију може освојити човек сам, такође својом вољом. Аутономија ће настати у виду који не садржи само подаништво моралном закону, него, заједно с тим, још и властитом законодавству, тако да је човек истовремено и поданик и законодавац, како би казао Имануел Кант. До те аутономије није могуће доћи ни претераним поништавањем детиње воље, нити њеним претераним опслуживањем.
