Један од највећих живих филозофа и интелектуалаца у Србији, Жарко Видовић, човек који је сведочио најважнијим прекретницама у новијој историји српског народа и био њихов учесник, заточеник Јасеновца и пријатељ патријарха Павла, у великој животној исповести за нови број Недељника, у 94. години живота, говори о прошлости али и будућности српског народа и његовој хришћанској вертикали.
О жртвама и називу „логорошки народ“
„Жртве партизана и четника заједно не чине ни 10–15 одсто жртава које су поднели Срби у логорима, на путу за логоре или у бомбардовањима. И једни и други немају ни 10 одсто жртава, а ћуте о ових 90 одсто“, казао је Видовић, образлажући зашто је назвао Србе „логорашким народом“.
Жарко Видовић причао је и о Другом светском рату, који је провео прво као сарадник чувеног Валтера Перића, а потом и у усташким и нацистичким логорима. Он је у интервјуу Недељнику покушао да објасни мржњу према Србима у рату.
Идеолошки и религијски корени мржње
„Они су у Првом светском рату били непријатељи, у Другом… Од 19. века, од када Вук постаје почасни грађанин Загреба, крсташку мржњу међу Хрватима организује Ватикан, који жели да до Дрине покатоличи све. Они се држе крсташке прошлости католицизма, и тога су свесни Срби преко Дрине или из Срема. Једини доказ Бога је постојање заједнице љубави и сарадње.
Православно схватање нације је схватање заједнице која није ратоборна него живи у узајамној солидарности. Док Хрвати хришћанство схватају као крсташки поход… Погледајте зашто православни, када се сусретну са екстремизмом, иду у комунисте, а католици у фашисте.“
О Југославији и контролама у култури
Видовић се у исповести за Недељник осврнуо и на Југославију, Добрицу Ћосића, Бранка Ћопића… Српска академија наука и уметности била је увек, каже Видовић, строго контролисана установа.
„Академија наука је била јако контролисана установа. Сећам се кад су морали да приме Оскара Давича, или Добрицу Ћосића као неку врсту партијског комесара, па су стари академици то посматрали са подозрењем. Све је било контролисано. Комитет се највише бојао српског национализма, зато је и био против Ћопића. Бранко Ћопић је био опасност, а не Ћосић. Такве ствари су њих плашиле, све што миришe на традиционализам… Добрици Ћосићу није било јасно шта је нација, а шта је држава. Он је умро с мржњом према четницима.“
Титоизам, крлежијанство и велика питања о идентитету
Титоизам је у комунизам увео крлежијанску теорију да је Југославија Велика Србија и да је свако српство великосрпство, објашњава Жарко Видовић. Тито то није смео да говори за време рата јер су му скојевци били једини борци.
„Ја сам од Синода добио Орден Светог Саве и ниједан свештеник није пришао да ми честита, сем једног. Зато што знају шта мислим о њима. Два пута сам о томе причао с патријархом Павлом. Он је био антиклерикалан, прави православни човек. Невероватно непосредан и говорио је оно што осећа“, присетио се Видовић у опширном интервјуу у новом броју Недељника.
Данас живимо у времену када владају политичке странке као нова класа, и то је добро Ђилас предвидео 1952. године.
„Нова класа, људи, није то мала ствар. То треба издржавати.“ Видовић често прича о муслиманима и потреби Срба да успоставе мир са њима.
Предавање у Фочи и апел против рата с муслиманима
„У Фочи сам, када је основана Православна академија 1993. године, по препоруци сарајевског митрополита Николaja био одређен за главног предавача. Имам и од њих орден као оснивач. И, када сам предавао како треба да се понашају војни свештеници и официри Републике Српске, причао сам да нипошто не смемо да се завадиo с муслиманима.
Рекао сам – а били су ту владике Амфилохије и Атанасије, Никола Кољевић, Радован Караџић, Крајишник, Биљана Плавшић и многи други – никако рат са муслиманима, јер Американци су желели да у Босни Срби зарате са муслиманима, што ће бити окидач новог рата православних хришћана са муслиманима. Одавде до Азије. Рекао сам да не смемо ми да почнемо тај рат, чак и ако убију неког нашег не смемо да се латимо оружја. Изгубићемо.“
