У среду, 23. априла, широм Каталоније је обележен Дан светог Георгија (ката. Diada de Sant Jordi – што је заправо Ђурђевдан по грегоријанском календару). Овај, међу Каталонцима изузетно популаран, може се слободно рећи свенародни, празник, по уобичајеним поклонима познат и као Дан књига и ружa, је је сасвим усмерен ка очувању и неговању каталонског језика, који у Каталонији ужива службени статус, и каталонске културе.
Тај дан не може проћи без пригодних изјава каталонских политичара о суштинском значају каталонског језика за каталонски народ. Иначе, свети Георгије је светац заштитник Каталоније и његов крст се налази на службеној застави града Барселоне.
Љубав према сопственом матерњем језику се може сматрати битном сличношћу између каталонског и српског народа. Али, док у Каталонији Дан светог Георгија има свенародни карактер, у Србији недостаје празник такве врсте, иако је српски језик једна од суштинских одредница српског идентитета и представља кључну спону између „Срба свих и свуда“.
Дан Српског језика?
Тачно је да углавном струковне организације прослављају и обележавају Дан српског језика 21. фебруара, који датум се поклапа и повезан је са Међународним даном матерњег језика. Међутим, овај празник не ужива велику популарност у српском друштву, а и сам датум прослављања нема суштинске и специфичне везе са хиљадугодишњом историјом и развојем српског језика, будући да је превише уопштен и односи се на све матерње језике који се говоре на простору Републике Србије.
Вреди се подсетити да се Република Србија, ратификовањем Европске повеље о регионалним и мањинским језицима, обавезала да посебно штити албански, босански, бугарски, мађарски, ромски, румунски, русински, словачки, украјински и хрватски језик. [1]
Стога, као најбоље решење, које би на правилан начин нагласило значај српског језика за српски народ, делује увођење Дана српског језика као државног празника, путем измена и допуна Закона о државним и другим празницима у Републици Србији. Изабрани датум би морао да има огроман симболички значај, који би одражавао специфичности у историји и развоју српског језика, као и битан едукативни карактер, са могућношћу стимулисања коришћења ћириличког писма.
Који би то датум могао бити? Писац ових редова сматра да је погодан датум за обележавање Дана српског језика 21. мај (Спасовдан или Вазнесење Христово), као дан доношења првог дела Душановог законика у Скопљу 1349. године. Овај датум има огроман потенцијал одражавања континуитета употребе српског (народног) језика од времена српске средњовековне државе до данашњих дана, уз наглашавање кључних специфичности.
Како би се схватио језички готово револуционарни значај Душановог законика, неопходно је истаћи да је средњовековну (католичку) Европу карактерисала диглосија, односно „употреба двају функционално разграничених језика у истој друштвено-језичкој заједници“,[2] од којих се један сматра „нижим“, а који обичан народ користи у међусобној комуникацији, а други „вишим“ и племенитијим, што је, у нашем случају, језик правних докумената.
Примера ради, док је у средњовековној Угарској, народни језик етничких Мађара био старомађарски, Златна була (Bulla aurea) из 1222. године, којом је ограничена власт угарског краља Андрије II, је била написана на латинском језику. Такође, на латинском је била написана и чувена енглеска Велика повеља слобода (Magna Charta Libertatum) из 1215. године.
Народни језик
С друге стране, у европским католичким оквирима је било, додуше веома ретких, примера употребе народног језика у суштински важним правним документима. Тако је Законик седам ставки (шпа. Las Siete Partidas), донет за време владавине (1252-1284) кастиљанског краља Алфонса Десетог Мудрог, био састављен на старошпанском, односно старокастиљанском језику. За време владавине споменутог владара су настале и чувене Песме о светој Марији (Cantigas de Santa Maria), написане на галицијско-португалском језику, заједничком претку португалског и галицијског језика.
Дисглосија је била присутна и у српској средњовековној држави, уз разликовање народног (старосрпског) и српскословенског језика, као српске редакције црквенословенског језика. Како наводи чувени лингвиста Павле Ивић (1924-1999), „у словенским земљама у средњем веку, црквенословенски се није осећао као страни језик, битно различит од домаћег (народног – додао И. Ј.), већ као виши стил домаћег језика“. [3] Заправо, у српском случају се радило о такозваној хомогеној диглосији, коју карактерише „употреба двају веома блиских језика“. [4]
Писац ових редова сматра да је погодан датум за обележавање Дана српског језика 21. мај
Док је Законоправило или Номоканон Светог Саве било написано на српскословенском језику, који је иначе коришћен унутар српске цркве до прве половине XVIII века када је замењен руском редакцијом црквенословенског језика (рускословенским), Душанов законик је претежним делом састављен на народном (старосрпском) језику, уз одређене примесе црквенословенског. [5]
Посебно је индикативно то што су у време доношења Душановог законика, на Апенинском полуострву деловали Ђовани Бокачо (Giovanni Boccaccio, 1313-1375) и Франческо Петрарка (Francesco Petrarca, 1304-1374), који су пишући, између осталог, и на народном, тосканском језику, ушли у историју не само италијанске, него и светске књижевности.
Комбинација и прожимање народног и српскословенског (црквенословенског) језика у Душановом законику, заправо, одговара оном „средњем слогу“, који је чешки слависта Јозеф Добровски (Josef Dobrovský, 1753-1829) навео приликом интервенисања у језички спор између Вука Караџић и Милована Видаковића. Како је то Добровски тада написао, „ваљало би, идући средњим путем, створити stilus medius („средњи слог“), који би се приближавао и старом црквеном и разговорном народном језику“. [6]
Такође, вреди истаћи да је народни језик коришћен и у великом броју средњовековних повеља српских владара, преовлађујући у њиховим диспозицијама, а значајне елементе народног језика је садржао и чувени Рударски законик деспота Стефана Лазаревића из 1412. године.
Одређивање дана доношења (првог дела) Душановог законика као Дана српског језика, осим што подсећа на значај овог драгуља српског и европског средњовековног права, ставља да у први план и чињеницу да је народни језик (старосрпски), као језик обичног народа, био подесан за употребу у правним документима такве врсте.
Развијање свести о присуству (старо)српског језика у једном толико значајном средњовековном законику, у временима када је на европском нивоу употреба народног језика у сличним правним документима била права реткост, може позитивно и лековито утицати на начин на који данашњи припадници српског народа гледају на свој матерњи језик, као и на поправљање положаја ћирилице.
Победа народног језика
Такође, чињеница да је Душанов законик претежним делом био написан на народном језику, представља и спону са каснијом коначном победом народног језика, која је извојевана највише захваљујући неуморној борби и залагању Вука Караџића. Постављањем српске народне културе (укључујући народну епску и лирску поезију, народне приповетке, пословице и умотворине итд.) у саме темеље српске националне културе успостављена је њена „демократичност“, односно њена готово природна и подразумевана доступност најширим друштвеним слојевима, без обзира на ниво (не)писмености или квалитет образовања.
Избор дана доношења Душановог законика ставља у први план и чињеницу да је народни језик био подесан за употребу у правним документима такве врсте
О огромном значају Вукове реформе сам већ писао на страницама Новог Стандарда. [7] Предложени датум за одређивање Дана српског језика може да сублимира и представља континуитет употребе народног, српског језика од периода постојања средњовековне српске државе до модерног доба.
Споменута веза између народног језика из Душановог законика и народног језика који је Вук Караџић на велика врата победнички увео у српску националну културу отвара питање смањене разумљивости или неразумљивости данашњим Србима језика Душановог законика.
Једноставно, народни језик је од 14. века, када је споменути правни акт усвојен, до краја 18. и 19. века (време деловања Доситеја Обрадовића и Вука Караџића), протеком времена и под утицајем разних историјских околности, претрпео битне промене, које су утицале на степен његове разумљивости. Додатно, архаични језик Душановог законика није послужио, нити је могао да послужи, као модел на основу којег би требало успоставити модерни српски језички стандард.
Прецизније говорећи, Вук Караџића се током целог живота служио својим матерњим, месним тршићким говором, уз одређене измене које нису утицале на промену саме дијалекатске, источнохерцеговачке основице тога говора (на пример, архаизовање језика путем враћања слова и гласа „х“ од 1836. године).
Тако је данас Вуков ијекавски, новоштокавски, источнохерцеговачки дијалекат усвојен у Босни и Херцеговини и Црног Гори, [8] док је у Републици Србији ипак превагнуо екавски, такође новоштокавски, шумадијско-војвођански дијалекат, „којим се говорило у културно и економски најјачим српским крајевима, који је имао за собом већ створену традицију књижевног језика и којим је, при том, говорила велика већина српских писаца XIX века“. [9]
УПУТНИЦЕ:
[1] Овде: Србијa посвећена заштити и неговању матерњег језика.
[2] Овде: диглосија – Речник лингвистичких термина.
[3] Павле Ивић, Преглед историје српског језика, стр. 31.
[4] Овде: диглосија – Речник лингвистичких термина.
[5] Павле Ивић, Преглед историје српског језика, стр. 34.
[6] Александар Белић, Вук Караџић и наш књижевни језик, стр. 3.
[7] Овде: Ivan Jokanović: Dragocena vrednost Vukove reforme – Novi Standard.
[8] Павле Ивић, Дијалектологија српскохрватског језика: увод и штокавско наречје, стр. 168.
[9] Павле Ивић, Дијалектологија српскохрватског језика: увод и штокавско наречје, стр. 70.
