У недељу, 7. јула, је у Француској одржан завршни, други круг превремених избора за Народну скупштину (Assemblée nationale), доњи дом француског парламента. Изборе је 9. јуна расписао француски председник Емануел Макрон, подстакнут разочаравајућим резултатом његове центристичке коалиције „Заједно“ (Ensemble – 13 посланика) и победом Националног окупљања (Rassemblement National – RN, 30 посланика) на изборима за Европски парламент.
У историји Пете француске републике, Макрон је четврти председник који је искористио важећим Уставом из 1958. године предвиђено (члан 12.) председничко овлашћење распуштања Народне скупштине, уз следствено расписивање избора. Пре њега, споменутим овлашћењем су се служили Шарл де Гол (Charles de Gaulle, и то у два наврата 1962. и 1968. године), Франсоа Митеран (François Mitterrand, такође два пута: 1981. и 1988. године) и Жак Ширак (Jacques Chirac, 1997. године). Дакле, Макрон је први француски председник у 21. веку, после паузе од 27 година, који је одлучио да распусти Народну скупштину и распише превремене изборе.
Изборни систем
У Француској је Изборним закоником (Code électoral) регулисан двокружни униноминални већински изборни систем. У свакој од укупно 577 изборних јединица (circonscriptions législatives) се бира по један посланик. Да би био изабран у првом кругу, неопходно је да кандидат освоји апсолутну већину (50% плус 1 глас), која притом мора да одговара најмање четвртини броја уписаних бирача. У првом кругу овогодишњих избора је изабрано само 76 посланика (од укупно 577).
Даље, уколико у првом кругу ниједан кандидат није остварио апсолутну већину, у други круг улазе кандидати који су освојили најмање 12,5% гласова од укупног броја уписаних бирача. Ако наведени услов испуњава само један кандидат, Изборни законик дозвољава учешће у другом кругу и оном кандидату који је у првом кругу освојио после њега највећи број гласова. За избор у другом кругу је довољна релативна већина , односно победу односи онај кандидат који је добио највише гласова. Како француски законодавац није ограничио дозвољен број кандидата у другом кругу, допуштено је тактичко поступање, изражено кроз добровољно повлачење одређених кандидата како би се спречило да нежељена, углавном десничарска, политичка партија оствари апсолутну већину у Народној скупштини. Такав сценарио је био видљив и на овогодишњим изборима.
Вреди подсетити да је сличан изборни систем некада постојао и у Србији. Наиме, после увођења вишестраначја, у Србији је 1990. године уведен већински изборни систем, да би већ 1992. био замењен пропорционалним системом. Такође, пре доношења Покрајинске скупштинске одлуке о избору посланика у Скупштину АП Војводине из 2014. године („Сл. лист АП Војводине“, бр. 23/2014), којом је читава аутономна покрајина постала једна изборна јединица, половина посланика (60 од 120) се бирала по већинском систему, уз могућност одржавања другог изборног круга.
Резултати избора
Овогодишње француске изборе за Народну скупштину је, пре свега, обележила изузетно висока излазност, која је у првом кругу износила 66,71 %, док је у другом била незнатно нижа (66,63 %). Ваља нагласити да је таква излазност код ове врсте избора највиша у 21. веку. После избора изазваних распуштањем Народне скупштине од стране председника Ширака 1997. године (први круг: 67,9%, други круг: 71,1%) приметна је тенденција постепеног смањивања излазности, која је дефинитивно прекинута овогодишњим изборима. Поређења ради, на изборима за Европски парламент одржаним 9. јуна, излазност је била значајно нижа и износила је 51,85%.
Може се тврдити да је Макроново распуштања Народне скупштине и расписивање избора донело за њега макар делимично жељене и повољне последице, односно да не представља потпуни неуспех. Наиме, противно очекивањима и уз коришћење свих погодности двокружног униноминалног већинског изборног система, коалиција окупљена око крајње десног Националног окупљања, чији је председник млади Жордан Бардела (Jordan Bardella), је сведена на трећу по снази политичку групацију, и то са освојених 37,05% гласова у другом кругу (укупно 143 посланика). Иако је Национално окупљање освојило највиши број гласова, остваривши видно бољи резултат у односу на претходне изборе за Народну скупштину одржане 2022. године када су изабрали 89 посланика, за 54 мање у односу на овогодишње изборе, извесно је да неће формирати владу.
Управо је само стварање коалиције чији је стожер Национално окупљање потврдило тенденцију приметну на нивоу Европске Уније да странке десног центра, чланице групе Европских народних партија (EPP) у Европским парламенту, одбијају сваку врсту сарадње са политичким групацијама које у идеолошком смислу стоје на деснијим или крајње десним позицијама. Лидер Републиканаца (Les Républicains – LR), партије која баштини деголизам, Ерик Ћоти (Éric Ciotti) је једногласно искључен из странке након што је најавио стварање коалиције са Националним окупљањем. Међутим, будући да је његово искључивање остало неуспешан покушај зато што је суд у Паризу суспендовао важење таквих одлука , Републиканци су на изборе изашли подељени у две колоне. Док је Ћоти, заједно са својом групом, деловао унутар коалиције са Националним окупљањем (17 посланика), остатак Републиканаца је на изборе изашао самостално, освојивши 5,41% гласова у другом кругу, те добивши укупно 45 посланичких места. Заиста, немогућност стварања успешне и трајне коалиције десних странака у Француској само увећава значај Берлусконијевог подухвата стварања десног центра у Италији, кроз укључивање федералиста/сецесиониста из Северне Лиге (Lega Nord) и екстремних десничара из Националне алијансе (Alleanza Nazionale).
Победник избора је коалиција левих странака Нови народни фронт (Nouveau Front populaire), са освојених 25,68% гласова у другом кругу и добијена 182 посланичка места. Међутим, таква већина није довољна за формирање владе. Остаје отворено питање да ли ће ова крајње хетерогена левичарска коалиција успети да постигне договор са другом по снази центристичком коалицијом Заједно за Републику, која је у другом кругу освојила 23,15% гласова и добила 168 посланика. Не може се искључити ни могућност формирања техничке владе, налик оној коју је у Италији водио Марио Драги (Mario Draghi).
Оснивач и шеф странке Непокорена Француска (La France insoumise), чланице коалиције Нови народни фронт, Жан-Лик Меланшон (Jean-Luc Mélenchon), је већ позвао председника Макрона да призна пораз и допусти да његова левичарска коалиција формира владу, уз обећање да неће доћи до разводњавања њиховог изборног програма. Ипак, Макроново одбијање да прихвати оставку премијера Габријела Атала (Gabriel Attal) се тешко може тумачити као признање пораза.
Што се тиче спољне политике, Меланшон је најавио да би Француска могла да крене стопама суседне Шпаније признајући независност Палестине. Такође, отворено се успротивио слању француске војске у Украјину против Русије, наглашавајући потребу организовања мировних преговора. Стога, уколико би којим случајем Меланшон постао премијер Француске, уз испуњење обећања да се изборни програм његове левичарске коалиције неће прилагођавати другим политичким актерима, Француска би врло вероватно дала свој допринос покушајима успостављања мира у Европи и отопљавања односа са Русијом.
Извори:
Изборни законик, чл. L126, ст. 1.
Изборни законик, чл. L162, ст. 3. и 4.
Изборни законик, чл. L126, ст. 2.
[5] Овде: https://www.lemonde.fr/politique/article/2024/06/14/l-exclusion-d-eric-ciotti-invalidee-par-le-tribunal-judiciaire-de-paris_6239991_823448.html; La justice rejette la troisième tentative de LR d’exclure Eric Ciotti (europe1.fr).
[6] О томе више овде: https://www.politico.eu/article/france-elections-2024-far-right-snap-election-protests-paris-ecb-economy-emmanuel-macron/
Иван Јокановић за Компас
