Сваки рат је сам по себи страшан. Али сваки рат има онај један догађај који носи више горчине, жала и кривице него сви други.
За грађане Бањалуке и Републике Српске то су били мај и јун 1992. године. Одсечени од света надљудским напорима покушали су да спасу бебе у породилишту.
Услед недостатка медицинског кисеоника умирали су они који су тек стигли на свет. Услед тадашњих санкција Савезној републици Југославији и ратних дејстава у Семберији, западни део Републике Српске био је одсечен, па је допремање хуманитарне помоћи било отежано.
Узалуд се тада врх Републике Српске обраћао Комитету за санкције. Били су глуви на позиве за хитну помоћ новорођеним бебама. Као да се није радило о животу или смрти, западне земље су се бавиле разним процедурама. У том периоду, 22. маја умрла је прва беба.
Неке бебе су спасене. Али, њих 12, није успело да се избори. Имена су добили постхумно.
Гашење њихових недужних, тек започетих живота дало је повод војницима Војске Републике Српске да пробију „коридор живота“. Да утру пут који ће га повезати са Србијом, како никад нико више не би умро чекајући разна одобрења.
Мук запада
Због несташице кисеоника од 22. маја до 19. јуна 1992. године у Бањалуци је умрло 12 беба. Оне су постале симбол кршења људских права и нељудскости међународне заједнице.
Несташица је била посљедица блокаде српске територије коју су вршиле хрватске и муслиманске војне снаге у рејону Семберије.
Упућени су многи апели за помоћ путем радија, телевизије, „Гласа Српске“ и осталих медија, али, иако су представници Уницефа и осталих међународних хуманитарних организацијама били добро упознати о овом проблему, авион са боцама кисеоника је неколико дана чекао дозволу за полетање, коју на крају није добио.
Недуго затим, због недостатка кисеоника, умире 12 новорођенчади на Клиници за дечије болести у Бањалуци. Иако су доктори покушали да употријебе индустријски кисеоник, који су добили од Војске Републике Српске и неколико приватних предузетника, као и неколико грађана, то је било недовољно.
Тринаеста бањалучка звездица
Слађана Кобас, рођена 18. јуна 1992. године, једина је у овом периоду. периоду од 22. маја до 19. јуна 1992. Она је 13. бањалучка звездица.
Управо због недостатка кисеоника, она је имала озбиљно нарушено здравље. Имала је трајно оштећење вида, мозга и плућа, а касније се борила и са раком костију.
И поред велике борбе, преминула је 9. фебруара 2006. године у Приједору, где је и сахрањена.
Сведочења мајки
„Када смо стигли на Паприковац, на Пријемном ођелу су преузели дијете. Имала сам осејћај да сам негђе горе и да све то гледам однекуд одозго. Као да се све то не дешава мени… Најболније ми је било, то је вјероватно био тај грч, тај, тај, тај… па и бебе осјећају страх и све… Тај посљедњи наш растанак био је… једва сам жива остала. Буквално, грчевито се ухватио за мој прст тако јако да сам морала истргнути руку да би га могли однијети“, Жељка Тубић, мајка Бојана.
„…Када су ми моји јавили да је беба умрла, тад је настала галама: „Зашто сте јој рекли? Сад ће побунити остале труднице“. Нисам имала намјеру никога побуити, али мене је моја бол бољела. Жао ми је што ми доктори нису рекли. Жао ми је и ако сам се претходни дан насмијала док је моје дијете било мртво, јер то нисам знала“, Драгослава Јаћимовић, мајка Данијела.
„И данас га замишљам, и кад сам га родила, већ ми је она слика, црн је био са зеленим очима, замишљам га онако, средње висине, спортски грађен, да је упис’о факултет, да је образован, тако…“, Живка Кнежевић, мајка Николе.
Постратна пропаганда
Операција Коридор и борба која се водила и у и изван Бањалуке, на свим фронтовима, да се помогне овој деци описана је у књизи „Шта су скривиле?“, аутора Николе Борковића.
У овој књизи детаљно је описао догађаје који су претходили смрти прве бебе, али и у данима док се дешавала агонија у Клиничком центру. Борковић, посебно истиче, низ контроверзи и нетачних теза о овом догађају. Једна од њих је и то да је сама трагедија плод „српске пропаганде“.
„Не чуди, јер је за Хашки трибунал то била само добро позната гласина, не догађај који се заиста десио. Причало се да је реч о уобичајеној смртности беба која је искоришћена и усмерена против других народа, или да су бебе свесно жртвоване, како би се извела Операција Коридор“, рекао је Борковић на промоцији своје књиге.
„Обесхрабрујућа је за мене била теза која се и данас често помиње у медијима – да су бебе страдале због одлуке Савета безбедности о забрани лета изнад БиХ. На њој се базирао често потезани аргумент, да је сама трагедија ништа више од обичне српске пропаганде. Постављано је сасвим просто питање: како је ратно ваздухопловство могло да делује у борби, а за авионе са потребним кисеоником лет је био забрањен? Ово је са собом повлачило и питање части и одговорности пилота Војске Републике Српске да нису ништа преузели по том питању, па ни личном иницијативом“, казао је Борковић.
Он у студији подсећа да ова теза не може да стоји, јер је одлука о забрани летења донесена тек у октобру 1992. године, тј. скоро 4 месеца након трагедије. Разлог забране лета је Резолуција Савета безбедности УН бр. 5757 од 30. маја 1992. године, када су уведене санкције СРЈ.
Сви који желе да прочитају ову књигу, могу се јавити на мејл n.borkovic@rcirz.vladars.net и могу је добити у ПДФ формату.
