Пре свега, треба јасно назначити да је самоубиство највећи грех и према Животу и Богу (јер „Сушти“ Бог значи Онај који живи и даје живот свему), и највећа трагедија појединца. Ова трагедија има и личну и друштвену димензију. Сви узроци самоубиства могу се поделити у две групе: животни бесмисао и животни страх.
Највећи грех и највећа трагедија
Бесмисао је разлог за напуштање живота чешће него страх. Понекад је то чисто друштвени проблем: људи се нису нашли у друштву, а пошто нису прилагођени животу у дубокој самоћи (ово посебно важи за становнике високо развијених урбаних цивилизација), одлазе. Прво покушавају да побегну у свет илузија уз помоћ дроге, затим (када више нема новца за дрогу или зависност постане сувише застрашујућа) одузимају себи живот. То су несрећни људи. Самоубиство услед тешке болести, посебно рака, нешто је ређе.
У студенстским годинама слушао сам речи свештеника Георгија Чистјакова (који је много радио са оболелима од рака) које су ми се урезале у душу . Он је рекао да самоубиство болесника није последица њихове тешке болести, већ усамљености у којој смо их оставили током болести.
„Да смо волели ове људе и давали им своју топлину, они не би отишли“.
Тада су ове речи код мене изазвале контрадикторну реакцију. С једне стране, схватио сам извесну истину у овим речима. С друге стране, ја, тада студент који није имао времена за ужину, сматрао сам грубом себичношћу од стране болесних људи да упијају наше време и пажњу.
Сада када је моја рођена мајка у тешком стању након ампутације ноге, схватам да оно што јој даје снагу за живот није толико медицинска њега колико наша свакодневна видео комуникација путем Телеграма. Најгоре је да се човек осећа бескорисним. Покојни отац Георгиј Чистјаков био је потпуно у праву: ако најболеснијег човека окружимо топлином и бригом, он се неће усудити да нас напусти.
Страх је други разлог који људе наводи на самоубиство. Најчешће је то страх пред непријатељем – страх од мучења, страх од моралног понижења, страх од осакаћења на фронту итд.
У мом случају, узрок самоубилачке депресије био је управо страх: шта ће бити са мном, са мојом мајком, са мојим домом, са мојом будућом службом? Услови живота у истражном затвору без икаквог злостављања или тортуре наносе тежак ударац здрављу. Психа је преображена, притиснута бетонским зидовима влажне и суморне, задимљене одаје. Ситуацију отежава непознаница о свему што се дешава иза зидова ћелије.
Само прави злочинци излазе из затвора онакви какви су били – злочинци (најчешће). Нормалан човек, који је због неспоразума или због „сплетке судбине“ завршио у истражном затвору, излази осакаћен. А на врхунцу унутрашњег прелома можда неће моћи да издржи и оконча свој живот. Оно што ме је спасило у овој ситуацији је то што су одједном – као ниоткуда – почели да стижу мејлови од мојих пријатеља (преко система Zonatelecom). Већ прво писмо дало је наду:
„Радимо, прикупљамо средства за адвоката, само буди јак, покушаћемо да помогнемо твојој мајци“.
И остао сам да живим! Али човек би могао да се нађе у условима у којима нема ко да му помогне. Тада он сам можда неће моћи да се носи са силином ударца који му је задала судбина…
Извршиоци самоубиства
Вековима је пастирска теологија Цркве остала глува на друштвени контекст сваког злочина. О греху грешника увек говоримо као да грешник постоји у неком вакууму својих жеља и својих илузија и чини радње које диктира само његова страст.
Без сумње, има много примера када грешник свој чин чини само на основу своје унутрашње изопачености: убија из зависти, силује из сладострасности, лаже због свог самозаваравања. Али има много таквих радњи које је човек починио из слабости или из безнађа, и сам се целог живота стиди свог дела.
Понекад човек прати друштво у „општеприхваћеним“ легализованим аномалијама (било да се ради о атеистичкој пропаганди у СССР-у, било о одобравајућем односу „прогресивног друштва“ према чедоморству). То је доказ слабе природе или превеликог притиска државног принудног апарата. Други чине своје злочине због чињенице да су се нашли у безизлазној ситуацији – због сиромаштва, због чињенице да за њих нема нише у друштву, због чињенице да у близини нема особе која би помогла. Грех ових људи (и у првом и у другом случају) се не смањује, али се одговорност за злочин не може у потпуности свалити само на њих.
Често људи око себе или сама околина гурају појединца и да почини злочин и да изврши самоубиство. И у овом случају не може бити речи о томе да за све одговара само самоубилачка особа (постхумно). Могу ли мирно спавати они који су га довели у ово стање? Нису ли они који су својом равнодушношћу или својим пристајањем на малтретирање или прогон човека гурнули у наручје очаја, директни кривци његовог прераног одласка? Верујем да јесу. Зато своје погребне обреде за самоубице почињем молитвом за опроштење наших грехова. Можда ми, стојећи код ковчега, нисмо на време пружили руку помоћи и дозволили да хаос очаја обузме човека који је остао сам.
Слабост или снага?
Контроверзно питање је да ли је добровољна смрт знак снаге воље или обрнуто? Многи верују да само јака особа може свесно да изврши самоубиство (ово се верује у културама у којима се самоубиство велича као храброст – на пример, у самурајском кодексу части Бушидо, ритуално самоубиство сепуку је знак храбрости и храбрости).
Чини ми се да је самоубиство најчешће показатељ слабости: човек се препушта будућим животним тешкоћама. Не верује да ће имати снаге да преживи ове тешкоће или чак да их превазиђе.
Како комуницирати са особом са самоубилачком депресијом?
Пре свега, немојте проповедати! Ово би могло да се заврши непоправљиво. Човеку је потребна симпатија, а не савет. Штавише, верујте ми на реч, у овој ситуацији особа суптилно осећа било какву неистину у вашим речима, у гестовима, чак и у тексту писма. У паклу, који човека гура на самоубиство, може спасити само учешће истински захвалне, поштоване особе која воли.
А ако осећате само жељу да „ми кажете како да то урадим како треба“, онда је боље да се не мешате. Нанећете само штету.
Тешко нељудима који подстичу самоубиство
Међутим, ако можемо да разумемо и опростимо самом самоубиству (проучивши околности његовог извршења овог дела), онда немамо право да оправдавамо оне који (директно или индиректно) нагињу самоубиству.
Зачудо, данас и руско и европско друштво говоре о преиспитивању ставова према самоубиству. Али не из саосећања према несрећнику, већ из жеље да се самоубиство декриминализује као појава.
Одвратно је гледати како пропагандиста седи у удобној фотељи у луксузном студију (који нема никакву функцију у држави, тј. не одговара за своје речи) учи војнике да себи одузму живот „да не би били заробљени или постати осакаћен.”
Штавише, у овом другом случају пропагандиста цинично изјављује да такви људи постају терет друштву и држави и да су себични. У ствари, чудно је да особа која емитује такве слогане на телевизији није процесуирана за промоцију самоубиства! У сваком случају, управо према таквим људима Црква не може имати благ однос, и управо такве особе треба за живота искључити из црквеног општења, а у држави их довести до кривичног дела. Држава која богаље сматра „непотребним теретом“ потпуно се дехуманизовала. Не, не кажем да ова или она држава данас тако мисли (не знам). Само кажем да држава треба помно да прати појаву позива на самоубиство (и еутаназију) у друштву.
Однос Цркве према самоубиству
Уопште, класични став Цркве је исправан. Строга забрана погребних услуга за самоубиства, међутим, није била уравнотежена строгом покором за оне који су особу навели до самоубиства или нису учинили ништа да то спрече. Али генерално, ово је тачно.
Запазимо да су у антици људи прибегли самоубиству најчешће „из поноса“ (исто као самурај). Можете разумети особу која је изгубила све за шта је живела и није могла то да поднесе. Али тешко је разумети особу која улази у омчу само зато што су му конкуренти истиснули посао и сада неће моћи стално да путује са породицом у тропске земље. То су различити губици! Али овако је структурисана свест људи у антици: робови су лакше доживљавали своје окове него они који су на власти изгубили своју фотељу. А удар Цркве је усмерен управо против таквог демонстративног „самоубиства гордости“.
У исто време, у житијима светих има много примера самоубиства: неки мученици, бојећи се да их неминовно мучење не натера да се одрекну Христа, убијали су се да не би изгубили веру. Упечатљив пример самоубиства услед страха је света Евпраксија, кнегиња Рјазанска. Шта јој је, у суштини, претило? Да буде конкубина кана Батуа након смрти њеног мужа, принца Рјазанског. Њен мали син би постао почасни талац у Хорди. Али одлучила је да баци себе и бебу са високог звоника. Црква је није осудила у овом случају.
Дакле, чак и ако се узме у обзир да постоје ситуације са самоубиством када Бог опрашта самоубиство, понављам, нико не може да каже другој особи: „Можеш да одеш сада и то неће бити грех“. Наша је дужност да свим силама задржимо сваку другу особу у животу.
архимандрит Теогност Пушков
