Име личности аутора чувеног и контроверзног списа „Начертаније“, Илије Гарашанина, иако препознатљиво у у широким слојевима српске јавности, упамћено jе готово искључиво по наведеном документу.
Илија Гарашанин, државник, министар унутрашњих и иностраних дела и председник владе, био је син Милутина Савића, имућног трговца. У време обављања својих одговорних дужности, турски гарнизони напустили су тврђаве које су држали у Србији. Илија Гарашанин је у првом реду оних великих људи који су створили модерну Србију. Људи који су умели и могли да се носе са једнако умним политичарима европских сила, који су били заинтересовани за прилике на Балкану.
У политичкој радњи Илије Гарашанина, који је водио српску политику у време два кнеза – Александра Карађорђевића и Михаила Обреновића, могу се опазити привидни политички парадокси, који су својствени и Европи, односно, одлучно је заступао „начело националне самобитности“ и народног суверенитета, док је истовремено подржавао развој апсолутне монархије, као модела устројства модерне Србије. Управо, у датом чињеничном парадоксу откривамо и „залог“ привредног и политичког успеха Србије, која је „еволутивним путем“ свој „златни век“ доживела у првим деценијама наредног столећа.
Улога оца Милутина
Илија Гарашанин је рођен 28. јануара 1812. године у селу Гараши у Крагујевачкој нахији. Неколико дана по рођењу са остатком породице интерниран је у београдску тврђаву. Разлог за то проналазимо у сукобу Илијиног оца Милутина Савића са српским вождом Карађорђем, након чега се глава породице Гарашанин одметнула у хајдуке. Драматична ситуација, настала као последица овог сукоба, на крају се ипак позитивно разрешила. Милутин се измирио са Карађорђем па је његовој породици дозвољено да се врати у Гараше.
Важно је напоменути да је отац Илије Гарашанина био истакнути учесник Српске револуције, борац у оба устанка и кнез јасенички у време прве владавине Милоша Обреновића. Такође, бавио се трговином, што му је омогућило да стекне значајан иметак. Гарашанини су били веома угледна и цењена породица у Србији, што због личног поштења, што због значајног доприноса борби за национално ослобођење.
Иначе, пореклом су највероватније из црногорског племена Бјелопавлића, и претпоставља се да су се у Крагујевачку нахију доселили током прве половине XVIII века. Илијин отац је користио презиме Савић, по оцу Сави Бошковићу, претпоставља се све до 1829. године, када се одлучио да породично презиме изведе из топонима села у ком је рођен. Након тога и његов син Илија престаје да се потписује као Хаџи–Милутиновић или Савић.
Ценио је књигу
Милутин Гарашанин, иако неписмен, али и свестан тог свог недостатка, изузетно је ценио књигу. Због тога се својски потрудио да својој деци омогући што боље образовање. Засигурно знамо да је Милутин у браку са ћерком Арсенија Ломе Пауном имао три сина и две кћери, а вероватно и још деце.
Обезбедио им је учитеља како би школовање започели већ у родитељском дому. Илија је даље школовање наставио у Хазбуршкој монархији, где је у Земуну похађао грчку, а у Ораховици немачку школу.
Изузетан таленат за политику
Пошто није студирао, његово образовање је ту и окончано. Ипак, то га није омело у изградњи успешне каријере. Поседовао је изузетан таленат за политику и организацију државне управе, чиме је несумњиво успео надоместити недостатак универзитетске дипломе. Суштински био је самоук политичар, али са јаком породичном залеђином. То је умногоме допринело његовом релативно брзом успону у каријери.
По повратку из Аустрије помагао је оцу у трговачким пословима. Већ 1834. године постао је службеник на царини у Вишњици. Убрзо је из Вишњичке прешао у главну, Београдску царинарницу, којој су све остале царинарнице у Србији биле подређене. За то упослење Илија је могао да захвали оцу. Милутин је замолио свог пријатеља кнеза Милоша да његовом сину обезбеди место у државној служби. Пошто је кнез поштовао Милутина и његову породицу, изашао му је у сусрет.
Пропусти које је Гарашанин правио на царинарници, пре свега у рачуноводству и приликом одређивања рабата, уверили су српског кнеза да његов млади штићеник нема превеликог интересовања за трговину. Због тога га је прекоравао али и покушавао очинским саветима подучавати тим вештинама.
Препознао га Кнез Милош
Међутим, оно што је Милош, као искусан и такође самоук политичар приметио, биле су Гарашанинове политичко-административне способности. За српску државу то је могло имати велики значај. Зато га је, иако је имао тек двадест и пет година, поставио на чело изузетно важног ресора у тадашњој Србији – Војно-полицијског одељења.
Чин потпуковника Гарашанин је добио 1837. године. Већ аредне године унапређен је у пуковника српских оружаних снага. Пошто је реформисао кнежев Савет, Милош је младог Гарашанина поставио и за седмог члана те утицајне државне институције. Тиме му је на плећа натоварио додатне обавезе. Међутим, Илија Гарашанин је поседовао изузетну енергију тако да је оба, изузетно захтевна, посла успевао да обавља. Тиме је на указано поверење одговорио на најбољи могући начин – савесношћу и вредним радом.
На његову иницијативу спроведена је велика реформа апарата силе. Дошло је до раздвајања војних и полицијских надлежности у два посебна одељења. Гарашанин је након тога остао на челу војске. Али оно што је у том тренутку било можда још важније, јесте сама чињеница да је он са тек двадесет и шест година играо кључну улогу у реформисању државне управе.
Каријера кренула узлазном путањом
Kаријера Илије Гарашанина убрзано је ишла узлазном путањом, али у политици то се ретко дешава без већих потреса. Крајем тридесетих и почетком четрдесетих година XIX века за Србију је наступило турбулентно време, нарочито на унутрашњем политичком плану.
Временом се против апсолутистичке владавине кнеза Милоша формирала јака опозиција сачињена од угледних и утицајних народних првака. Разлози незадовољства његовом владавином били су различити. Неки су са љубомором гледали на Милошево огромно богатство, стечено највише захваљујући државним монополима. Природно је да су ти појединци желели укидање монопола и део зараде за себе.
С друге стране, многи Милошеви чиновници су прижељкивали ограничавање његове самовоље и самим тим јачање сопственог утицаја и политичке моћи. Група тих опозиционара остаће упамћена као уставобранитељи, јер су управо уставом покушавали да ограниче Милошеву апсолутну власт. Вође те групе, додуше неформални, били су Тома Вучић Перишић, Аврам Петронијевић, али и Милутин Гарашанин са својим синовима. Илија, као и остали чланови његове породице, изузетно је ценио и волео кнеза Милоша, али интереси државе за њега су увек били изнад личних интереса. Самим тим није могао посваку цену бити на страни кнеза, нарочито онда када је сматрао да је ограничење Милошеве власти преко потребно зарад даљег напретка отечаства.
Победа над кнезом
Доношењем Турског устава 1838. године уставобранитељска опозиција је однела победу над кнезом. Успостављањем Савета кнежева власт је била ограничена. Суштински, створено је својеврсно двовлашће у земљи, где ни кнез али ни савет нису могли доносити одлуке самостално, већ једино уз обострану сагласност. Под таквим околностима Милош Обреновић није могао да влада аутократски тако да је, после неуспелог покушаја да потисне Савет, напустио земљу.
Старији кнежев син Милан, крхког здравља од малена, убрзо је преминуо, а на кнежевски престо дошао је његов млађи син Михаило. Пошто је кнез Михаило био малолетан, окружили су га властохлепни саветници попут његове мајке Љубице и стрица Јеврема Обреновића. Сигурно су му они желели све најбоље, али нису показали довољно умешности у очувању његове власти, па самим ти ни својих позиција.
Рачунајући да имају подршку Русије, Михаилове присталице су ушле у обрачун са уставобранитељима. У први мах деловало је да су у тој борби остварили победу, јер под њиховим притиском уставобранитељи су били принуђени да напусте Србију. Већина опозиционара тада је уточиште пронашла у Видину, под заштитом Турака, а мањи број оних најутицајнијих, попут Петронијевића, Вучића Перишића и Гарашанина са синовима, обрео се у Цариграду.
Свргавање кнеза
Међутим, добивши политичку помоћ од пољских емиграната, иначе добро позиционираних у османлијској престоници, успешно су се повезали са британском и француском дипломатијом. Исте те 1842. године, уз свесрдну помоћ ових великих сила, уставобранитељиуспевају да се врате у Србију. Осокољени подршком са Запада, а на челу са Томом Вучићем Перишићем, организовали су побуну и свргавање кнеза Михаила. Под надзором уставобранитељасазвана је нова скупштина на којој је за кнеза Србије изабран син великог вожда Карађорђа Алкександар Карађорђевић. Тиме је успех уставобранитеља био потпун, а наредних петнаестак година они су водили кључну реч када је у питању политика Србије.
Током Вучићеве побуне убијени су отац и брат Илије Гарашанина и то на изузетно суров начин. Вест о тој великој породичној трагедији Илија је примио у болесничкој постељи у Влашкој. Тамо се затекао обављајући породичне послове на имању закупљеном за рачун његове породице. Међутим, није имао пуно времена за оплакивање својих најближих. Убрзо се вратио у Србију, где је поново именован за саветника, али истовремено и за помоћника Томе Вучића Перишића, министра унутрашњих послова.
Неспорно је да су Гарашанини поднели можда и највеће жртве током борбе за успостављање власти уставобранитеља и да су нови властодршци осећали известан дуг према тој породици, али положаји које је Илија добио нису само последица тих околности него пре свега његове личне способности. Најбоље се то очитовало у месецима и годинама који су долазили, а нарочито пошто су Петронијевић и Вучић под притиском Русије морали да напусте Србију.
Преузимање најважније функције
Гарашанин је, захваљујући тим околностима, 1843. године преузо најважнији ресор у влади – унутрашње послове. Под његовим ингеренцијама су биле и војне и полицијске снаге, привреда, здравство и саобраћај. Кнез Александар му је чак понудио да преузме дужност председника владе и министра спољних послова, али је Гарашанин то одбио.
Правдао се тада да је још млад, додуше и била му је тек тридесет и једна година. Међутим, прави разлог Гарашиноновог одбијања те понуде лежи у његовој опрезности. Добро је проценио да, ако прихвати ту највишу позицију у влади, мора напустити ресор унутрашњих дела. Кнезу би то пружило прилику да на ту кључну позицију постави неку себи у потпуности лојалну личност.
У тим околностима кнез би под својом контролом имао целокупан апарат силе. Постојала би константна претња да крене путем успостављања своје апсолутне власти. Уставобранитељи такав сценарио никако нису били спремни да ризикују. Зато је Гарашанин задржао свој ресор унутрашњих дела и са те позиције искључиво својим квалитетима и личном иницијативом успео је да се наметне као кључна личност власти.
Гушио је побуне Обреновића и разбијао њихове завере. Изградио је моћан полицијско-безбедносни апарат и снажан систем државне управе. За његово време бирократија је почивала на принципу беспоговорне послушности према надређеним инстанцама, а на челу таквог система налазила сеуставобранитељска влада чија је сива еминенција био Илија Гарашанин.
Сан му је уједињење Српства – Начертаније
Иако му је приорит био унутрашња политика и изградња модерних државних институција, он је доста свог времена посветио и спољној политици. Наиме, Гарашанин је био истински српски патриота који је до краја живота бринуо за судбину свог народа, нарочито оног у неслободним крајевима. Сан му је био ослобођење и уједињење Српства. Али исто тако је разумео да је то неоствариво без јасног плана и подршке великих сила.
Зато је већ 1844. године саставио „Начертаније“, први српски тајни политички план националног уједињења. „Начертаније“ је настало уз велики утицај пољских емиграната, пре свих њиховог вође Адама Чарториског и његовог изасланика у Србији, Чеха Фрање Заха. На темељу савета Чарториског, како Србија треба да води своју политику, настао је Захов план који је послужио као основ Гарашанину за писање „Начертанија“.
Суштински, он је само дорадио Захов план и прилагодио га реалним могућностима Србије тог времена. Према том тајном програму, циљ Србије био је да се бори за ослобођење својих сународника у Босни и Херцеговини, Старој и Јужној Србији, Црној Гори и Северној Албанији. Уједињењем народ на том простору обновило би се Душаново царство и Срби би на принципу историјског права извршили своје национално обједињавање.
Србија као Пијемонт
Србија, на тај начин оснажена, у другој фази би могла да одигра улогу Пијемонта око кога би се окупили и други Јужни Словени, пре свих они из Османлијског царства, а потом и они из Аустрије. Суштински, Гарашанин је добро разумео да је на Балкану изузетно тешко повући етничке границе, а да не буду на нечију штету. Зато је, по његовом мишљењу, витални интерес свих балканских народа био једна заједничка и снажна наднационална држава која би се могла одупрети притиску великих сила и која би била субјекат међународне политике, а не само њен објекат.
Наравно,Гарашанин је схватао да се то не може остварити преко ноћи, већ да је потребно много упорног и мукотрпног рада. Зато је развио читаву обавештајно-пропагандну мрежу и то широм Балканског полуострва. Окосницу те тајне агентуре чинили су његови повереници са задатком да на одређеном простору регрутују нове припаднике и шире свој утицај.
На челу тајног комитета, руководећег органа те мреже, формално се налазио његов близак сарадник Јован Мариновић, а неформално њиме је руководио сам Гарашанин. Формирана обавештајна структура имала је задатак да шири просрпску пропаганду, прикупља све значајне информације и организује кадровску структуру која би у погодном моменту могла да покрене општебалкански устанак.
Смена
Међутим, сав тај рад Илије Гарашанина привремено је обустављен 1853. године. После смрти Аврама Петронијевића, Гарашанин је 1852. године дошао на његову позицију, истовремено је постао председник владе и министар иностраних дела. Већ наредне 1853. године сменио га је кнез Александар, а под притиском Русије. Спремајући се да отворе Источно питање, а знајући да је Гарашанин судбину Србије везао пре свих за Француску, Руси су одлучили да га потисну.
Да је Гарашанин био у праву показало је време. У Кримском рату, вођеном од 1853. до 1856. године, Русија је претрпела пораз од коалиције западних држава и Османлија. То је значајно смањило њен утицај на Балкану. Покровитељство Русије над хришћанима у Османлијској империји тада је замењено „европским протекторатом“. У том рату Србија се држала по страни, за шта се залагао и Гарашанин. Због тога није претрпела никакве губитке.
Сарадња са Аустријом
Након те велике спољнополитичке промене, кнез Александар је своју судбину везао за Аустријско царство. Осим тога покушавао је, уз подршку своје најближе околине, да у земљи успостави аутократски начин владавине. Наравно да је таква његова политика, како спољна тако и унутрашња, изазвала незадовољство различитих интересних кругова и појединаца.
Илија Гарашанин и уставобранитељи нису толерисали аутократски начин владавине ни Милошу ни Михаилу Обреновићу, па самим тим ни Александру Карађорђевићу. Уосталом, они су били ти који су га довели на власт. Незадовољни су били и либерали, будућност српске политике. младићи образовани на престижним страним универзитетима, жељни да њихова земља што пре крене путем демократизације и пуне модернизације. Иако је њихово време тек долазило, утицај им је већ био значајан и константно је растао.
Обједињавање незадовољних
Наравно, незадовољне су биле и присталице династије Обреновића. Додуше, за време уставобранитељске владавине углавном су били сузбијени и без могућности да отворено делују. Али у новим околностима добили су на самопоуздању, охрабрили се и чекали своју шансу. Управо је Гарашанин преузео на себе иницијативу да обједини све незадовољне. Контролишући и усмеравајући то нагомилано незадовољство, рачунао је да може обезбедити што мирнију смену власти у Србији.
У међувремену Гарашанин се измирио са Русијом. Политика те велике силе, након кримског пораза, ишла је у правцу пружања пуне подршке балканским народима у њиховој борби против Османлијског царства. Уосталом, у новим околностима Русији је то био једини начин да се постепено политички врати на Балкан. Уз руску подршку Гарашанин се 1858. године вратио на место министра унутрашњих дела. Одатле је подривао владавину кнеза Александра. Успео је да обезбеди сазивање Светоандрејске скупштине 1858. године на којој је одлучено да се збаци кнез Александар Карађорђевић и омогући рестаурација Обреновића.
Неуспех
Ипак, оно што тада није успео да исконтролише била је одлука скупштине да на престо врати старог кнеза Милоша. Такав исход био је последица савеза либерала и обреновићеваца, чиме је обезбеђена скупштинска већина за Милошев повратак. Гарашанин је у том историјском тренутку Милоша видео као сујетног старца једино жељног освете. Сматрао је да самим тим он не може ништа значајније допринети државним интересима.
Ипак, „искусни лисац“ тада је морао прихватити да су га његови млади штићеници либерали надмудрили. Већина народа била је на њиховој страни. Тако да уколико би и покушао да употеби апарат силе, који се иначе налазио под његовом контролом, крвопролиће би било неминовно. Аустрија би то могла да искористи да под оправдањем завођења реда окупира Србију, што би представљало праву националну катастрофу. Самим тим за Гарашанина таква солуција била је неприхватљива.
Повратак Милоша
Зато, у датим околностима, иако незадовољан избором Милоша Обреновића за српског кнеза, одлучио је да се помири са судбином и не омета рестаурацију Обреновића.
За време краткотрајне друге владавине кнеза Милоша, Гарашанин није учествовао у вршењу власти. Држао се по страни, али и одржавао скоро редовну комуникацију са старим кнезом. Милош је често позивао Гарашанина у госте, али без намере да му понуди неку функцију. Заправо, на тај начин, желео је једино да га контролише. Уосталом, сам Гарашанин је тврдио како је примећивао да се налази под полицијском присмотром, што нам говори да му Милош није веровао.
Када је Милош умро и власт преузео кнез Михаило, дошло је до поновног Гарашаниновог политичког активирања. Михаило је желео да што пре постигне измирење између супротстављених политичких опција како би ујединио земљу изнутра и припремио је за велике изазове који су долазили. Сан кнеза Михаила био је ослобођење и уједињење српског народа. То је доживљавао као своју превасходну мисију.
Сарадња с кнезом Михаилом
Логично је било да, ако већ жели да оствари те циљеве, мора успоставити сарадњу са најискуснијим и најспособнијим српским политичарем тог времена. Зато је 1861. године позвао Гарашанина, понудио му место председника владе и министра иностраних дела. Гарашанин је Михаилу предао своје „Начертаније“ и спровођењем те политике условио своје учешће у власти. Пошто се кнез Михаило у највећој мери слагао са циљевима прокламованим у том плану, сарадња је успостављена.
Кнез Михаило и Илија Гарашанин су наредних шест година систематски радили на унутрашњем јачању земље, посебно њених оружаних снага. Оживели су деловање Гарашанинове тајне обавештајне мреже која је после његове смене 1853. године готово у потпуности била занемарена. На Балкану су поново његови агенти ширили пропаганду, прикупљали обавештајне податке и припремали кадровску структуру за очекивани општебалкански устанак.
Склопљени су савези са Црном Гором, Румунијом, Грчком и Бугарима о заједничкој војној акцији која би била међусобно синхронизована и усклађена са поменутим општехришћанским устанком у Османлијском царству. Иначе, Михаило и Гарашанин били су на истом становишту и у погледу неопходности стварања једне заједничке наднационалне државе балканских хришћана, након ослобађања од туђинске власти.
Само таква држава, по њиховом мишљењу, предупредила би међусобне сукобе око територије и имала довољно снаге да се одупре интересима страних сила. Једном реченицом речено, српски кнез и његов најближи сарадник су од Београда шездесетих година XIX века направили готово религијски центар за све оне који су сањали револуцију у Османлијском царству, ослобођење свих балканских хришћана и јединство Јужних Словена.
Стварање Балканског савеза
Гарашанин је 1867. године већ привео крају процес стварања Балканског савеза и једино што се чекало била је дозвола српског кнеза да се крене у реализацију плана. Међутим, Михаило се у последњем моменту поколебао. Знао је да за такву политику има подршку само једне велике силе, Русије.
Страховао је од неке нове коалиције европских држава која би се исто као у Кримском рату окренула против руских интереса. Србија би у том случају постала жртва такве политике Запада. Зато је у последњем моменту одлучио да одложи тај велики наднационални план за нека боља времена, а да се у међувремену задовољи територијалним проширењем Србије.
Направио је договор са Аустроугарском о подели Босне и Херцеговине. Бар привремено, то је требало да задовољи апетите Србије. Логично, такав развој ситуације довео је до сукоба кнеза са Гарашанином, који је чврсто остао на становишту реализације старог плана.
Смиривање тензија
Осим тога, Гарашанин се успротивио кнежевој женидби са блиском рођаком Катарином Константиновић, унуком Јеврема Обреновића. Тако да је те 1867. године смена Гарашанина била неминовност. Наредне 1868. године Михаило је убијен у Кошутњаку. Гарашанин, сазнавши за атентат, похитао је у Београд како би спречио евентуални преврат у земљи.
У том тренутку спадао је међу најприбраније људе у земљи и пресудно је утицао да се ситуација у Србији брзо стабилизује, иако није обављао никакву државну функцију. Међутим, слично као и на Светоандрејској скупштини, поново су му либерали одузели полуге одлучивања из руку. Тачније, обезбедивши подршку Београдског гарнизона за проглашење малолетног Милана Обреновића за кнеза Србије, министар војни Миливоје Петровић Блазнавац афирмисао је своју улогу.
Добио је подршку једног од најистакнутијих вођа либералаЈована Ристића за тај чин увођења војске у решавања политичких криза. Наредне четири године управо њих двојица представљали су „алфу и омегу“ Намесништва све до пунолетства младог кнеза. Креирање и унутрашње и спољне политике било је у њиховим рукама. Гарашанин је од стране поменутог двојца потпуно истиснут из политичког живота Србије, тако да је све до смрти остао маргинализован.Преминуо је у Гроцкој 1874. године. Био је ожењен Софијом, ћерком једног угледног београдског трговца са којом је имао два сина – Милутина и Светозара.
Патриота и државник
Илија Гарашанин ће у колективној свести свога народа остати упамћен као велики српски државник, и патриота који је дао немерљив допринос изградњи савремене српске државности. Све што је радио на унутрашњем политичком плану, градећи државну управу и институције модерне Србије, било је подређено јачању земље.
Суштински, то је био неопходан предуслов како би Србија у будућности могла извршити своју историјску мисију, то јест омогућити ослобођење и уједињење српског народа. У свом животном делу „Начертанију“ он је разрадио тај план националног ослобођења, да би исто тако као што је унутрашњу политику Србије и спољну политику подредио том програму.
Гарашанин није био ни русофил, ни англофил или германофил. Пре свега он је био српски политичар и државник, спреман на сарадњу са свима онима чији интереси су се поклапали са националним плановима Србије. Иако на крају није успео да своје идеје из „Начертанија“ оствари, дао је кључни допринос у формулисању и дефинисању српских националних циљева.
Државни систем, обликован и грађен под његовим патронатом, биће темељни стуб борбе за ослобођење српског народа, која ће свој златни период имати у другој деценији XX века.
