Илија Бирчанин je био кнез Подгорске кнежине Ваљевске нахије. Посечен је у Сечи кнезова 1804. године у Ваљеву.
Бирчанин је рођен 12. августа 1764. године у Суводању код Ваљева. Постоји више супротстављених извора о његовом месту рођења. У „Мемоарима проте Матеје Ненадовића“ наводи се да је Илија Бирчанин рођен у Суводању код Ваљева. Савременији извори наводе Кострачу код Милића (Бирач). Посечен је у Сечи кнезова и сахрањен је у манастиру Ћелије у близини Ваљева.
О њему је 1862. Јоксим Новић-Оточанин написао књигу „Бирчанин Илија оборкнез испод Међедника“. Спомиње се у песми слепог певача Филипа Вишњића „Почетак буне против дахија“ и у „Мемоарима“ Проте Матеје Ненадовића.
Илија Бирчанин није био учесник устанка, већ први од 72 кнеза и народна првака које су Турци погубили 1804. године и покренули највећу буну до тада.
Херцеговац из Ваљевског краја
Обично се наводи да је Илија Бирчанин био један од кнежева Ваљевске нахије, рођен око 1764. у селу Суводања подно Медведника. Старином је, пак, Илија био из Бирча код Никшића, у крају који се тада називао Стара Херцеговина. Као и многи Срби из тих крајева, његови преци су се са Ненадовићима у ваљевски крај доспели бежећи пред турском осветом.
У записима се наводи да је био висок, снажног тела и кошчат, увек одевен у богато одело. Маркантни изглед допуњавали су густи црни бркови који су поигравали под дубоким гласом којим је издавао наредбе. Био је добар јахач и вешт са пушком, одлучан и вешт војсковођа.
Политички успон
О Илијином раном животу и младости , готово ништа се не зна. Први спомен налази се у мемоарима Прота Матеје Ненадовића, који наводи да је после доласка Хаџи-Мустафа паше на место београдског везира почело постављање српских кнезова који су били задужени за буду нека врста српске управе у турском царству. Видевши у Србима доброг савезника против јаничара који су на све начине покушавали да дођу на власт, Хаџи-Мустафа је од Порте испословао разне погодности за домаћи живаљ ферманима издатим од 1793. до 1796, због чега је понео назив Српска мајка.
Међу именованим обер-кнезовима нашли су се Алекса Ненадовић, Никола Грбовић и Илија Бирчанин, коме је поверена управа над Подгорјем. Идила је кратко потрајла.
Наиме, 1793. године у настојању да ојача своју војску против све агресивнијих јаничара, Хаџи-Мустафа расписује знатно више намете који су додатно оптеретили сељаке. У знак протеста, кнезови путују у Београд где моле везира да размотри улогу. Ипак, када су чули разлоге за увођење намета, српски кнезови се одлучују да стану у одбрану везира и нуде му своје земљаке као војску. У необичном обрту, везир прихвата предлог и издаје строгу заповест да сваки Србин мора да набави себи дугу пушку, јатаган и два пиштоља, а кнезовима да направе попис војске и да је држе у сталној приправности.
Србин у одбрани Турске царевине
Да је историја Србије чудна и непредвидива, показаће се четири године касније када су јаничари напокон успели да продру у Србију. После освајања Видина, крећу се преко Ћуприје, Пожаревца све до Београда. У готово безизлазној ситуацији, Хаџи-Мустафа се затвара у Београдску тврђаву. Чувши да је паша под опасдом, али и даље без његовог позива да крену у његову одбрану, ваљевске војводе самовољно одлучују да крену ка Београду. Спуштају се Савом од Обреновца до Београд и после консултација са пашом, кују план. Кнез Алекса остаје као подршка паши у граду, док се Илија и Никола Грбовић враћају по војску и под кринком ноћи довозе до Сукапије у Доњем граду.
После прегруписања Срби и Турци, овај пут на истој страни крећу у напад на јаничаре. Спахије су кренуле кроз Видин капију, везирова војска кроз Стамбол капију, док су Ваљевци нагрнули кроз Сава капију. Напад је био брз и успешан, те се Илија са Карађорђем упутио ка Смедереву гонећи јаничаре. Ово је био посебно занимљив развој ситуације, пошто је Бирчанин надалеко био познат по својој нетрпељивости према Турцима, које је често псовао са: „По турској те вери…“ Ипак, мржња према јаничарима била је већа.
Гонећи их, српско-турске снаге заузимају Смедерево, а затим се спуштају све до Видина, где ће дахије наставити да кују своје планове. С друге стран, Илија је по повратку у родни крај наставиио сукобе са јаничарима, углавном успешно.
Коначна издаја…
Једном покренуто вретено насиља овај пут није било могуће лако зауставити. Наиме, када су дахије схватиле да неће моћи да збаце везира потпомогнутог Србима, одлучују се на лукавство. Успевају да убеде Хаџи-Мустафу да им дозволи миран живот у Београду, што је био само први корак пакленог плана. Истовремено креће напад од Видина који одвлачи главнину везирове војске ка Нишу. Оставши готово небрањен у граду, везир доживљава издају за издајом која ће резултирати његовим убиством децембра 1801. године.
Чувши какво се зло надвило над Србијом, група кнезова међу којима су били Алекса и Илија, састају се у манастиру Чокешина, где састављају молбу султану да их одбрани од дахија. Депеша путује преко Аустрије до Стамбола, и зачудо, добија позитиван одговор. Недуго потом дахије добијају султанову претњу да ће на њих послати царску војску ако не престану са угњетавањем раје.
На претњу дахије одлучују да ипак одговоре насиљем. Сматрали су да је најбољи начин да се отарасе српске сметње да сакупе и посеку кнезове и виђеније Србе. О томе колики је страх међу јаничарима изазивао Илија Бирчанин и колики је углед имао међу народом, говори и то да се његово име спомиње у песми „Почетак буне на дахије“:
„Да погубим Бирчанина Илију,
Обор Кнеза испод Међевика,
Ево има три године дана,
Од како се врло посилио.
Куд год иде, све крхата јаше,
А другог у поводу води;
Он буздован о јункашу носи,
А бркове под калпаком држи,
Он Турчина неда у Кнежину,
Кад Турчина у Кнежини нађе,
Топузом му ребра испребија.“
Пошто силом нису могли на Ваљевце, одлучују се на још једну превару. Фочић Мехмед-ага шаље поруку да ће са својих 200 пратилаца доћи у лов у Ваљево, те да му домаћини приреде коначиште. Тако и би, а када су као прави домаћини кренули у сусрет Фочићу, он нареди својој пратњи да их опколе и одведу у тамницу у Ваљево.
И последњи дани
Последње дани Илија Бирчанин провео је у тами тамнице, прикован синџирима за зид. Нешто другачију слику слика Прота Матеја у својим „Мемоарима“, који каже да је херој био сасвим обичан човек који се плашио смрти и молио да му се допусти откуп. Која од ових слика је тачна, тешко је оценити преко океана времена.
Опет, народно предање га слика као поноситог и неустрашивог, који окован ланцима и окружен добро наоружаним јаничарима корачао ка губилишту тог 4. фебруара 1804. године. Причали су и да је све време ћутао, да би пред последњи час својим продорним гласом узвикнуо:
„Еј, Вочићу! Вочићу!
Провриће из земље крвца наша,
Помориће вас, и тиранства ваша!“
Чувши ове речи, ваљевски Турци похиташе кућама и почеше да се тајно пакују за бег. За разлику од набуситих јаничара, знали су да се народ више не може умирити.
Тог дана поред Илије погубљен је и кнез Алекса Ненадовић. Њихове главе су још данима висиле на Фочићевом чардаку, да би после крађе Ненадовићева била положена са његовим телом у Бранковини. Шта се десило са Бирчаниновом, није познато, али је познато његово вечно почивалиште. Сахрањен је у манастиру Ћелије, на један хват северно-источно од олтара под белим каменом.
