На састанку државног и војног врха у Хрватској 31. маја 1995. под председништвом Фрање Туђмана, усаглашени су коначни детаљи војне операције „Олуја“ против Републике Српске Крајине.
Пошто је саслушао план начелника Врховног војног стожера генерала Јанка Бобетка, ранијег команданта Загребачке војне области, Туђман је изложио својим сарадницима како треба даље деловати против Срба:
„Решити на који начин? То је сада тема наше данашње расправе. Да нанесемо такве ударце да Срби практично нестану, односно што нећемо одмах захватити да мора капитулирати у неколико дана… Према томе, није нам главни задатак Бихаћ, него наношење на неколико праваца таквих удара да се српске снаге више не могу опоравити, него да морају капитулирати“
Један од војних дејстава предвиђа и бацање летака изнад територије РСК како би се дезинформацијама деловало на српско становништво:
– „Један летак овако значи опште расуло, победа Хрватске војске уз подршку света, итд. као: ’Срби, ви се већ повлачите преко… итд, а ми вас позивамо да не треба да се повлачите, ми вам гарантујемо сигурност’… Значи, на тај начин им дати пут, а гарантовати тобоже, тзв. грађанска права!“
Поред општег војног правца према Бихаћу, било је речи и о војном дејству према Книну, као и одређивање снага које ће бити тамо упуђене. Основно је да Хрватска војска треба да разара српска места, да пали куће и имовину, како би се становништво осећало несигурно и у страху за своје животе.
Рушење Книна
На Туђманову примедбу да је Книн „тврд орах“, генерал Анте Готовина му је одмах одговорио:
– „Председниче, у овом тренутку ми комплетно с нашом техником контролишемо Книн. Није уопште то, ако је команда за удар на Книн – ми га за неколико сати рушимо, комплетно!“
Загребачки „Глобус“ у броју од 3. августа 1995. објављује да се у Хрватској у раним јутарњим часовима врши масовна мобилизација, као и да се на граници према Крајини налази велика концентрација хрватске војске. На удару су, како лист преноси, Срби и територија коју они контролишу, затим Истра и сви функционери опозиционих странака, односно партија које нису по вољи власти.
Најмасовнија мобилизација обављена је у Сплиту, а како у Загребу свака општина даје по једну бригаду, већини амбасада саветовано је да припреме чланове својих породица да напусте Загреб и врате се у своје земље. Многе авио-компаније, међу првима оне из Швајцарске, Аустрије и Велике Британије отказале су летове за Загреб, Сплит и Дубровник.
„Глобус“ доноси и мишљење једног дипломате:
„Зашто би било ко мобилисао толико много људи и подигао на највиши степен борбене готовости војску, зашто би нагомилавао тако снажне трупе на самој линији разграничења, ако стварно не мисли да крене у напад?“
Ништа без Америке
Иако су тада порицали, а Хрвати изјављивали да им САД помажу, битна је изјава америчког генерала Чарлса Бојда, заменика команданта НАТО о учествовању у разради будуће офанзиве хрватске војске. Чарлс је, нешто касније, изјавио:
– „Хрватска никада не би покренула офанзиву у било ком од сектора без јасне подршке владе САД. Начин на који је извршен распоред снага је одраз њихове обуке. То је веома ефикасно и то је део политике САД!“
Питер Галбрајт, амерички амбасадор у Загребу, „Ројтеру“ је изјавио како нема разлога за рат, с обзиром на то да је српска страна спремна за разговоре о политичким питањима. Галбрајт преноси спремност Крајине, односно Милана Бабића о отварању дела ауто-пута Београд – Загреб који пролази кроз Републику Српску Крајину и пуштању водовода.
Бабић је поновио да је у смислу плана З-4 потребно да се обустави ватра, да Хрватска изврши демобилизацију своје војске и обустави мобилизацију, затим да се у смислу Резолуције 901 Савета безбедности УН изврши размештање снага УН у смислу Венс-Овеновог плана, који је Крајина прихватила 1992.
На основу плана З-4, Србима у Хрватској је тада „нуђена држава у држави“, што су највиши представници Републике Српске Крајине прихватили, а иза којег су стајали Европска унија, Уједињене нације, САД и Русија.
Дан пре отпочињања „Олује“, 3. августа, хрватска делегација је на преговорима са крајинским Србима у Женеви о плану З-4 понудила, наводно, „мирну реинтеграцију окупираних подручја“. Туђман је захтевао да Срби ослободе пругу преко Книна. Делегација РСК није потписала тај план с обзиром на то да су Хрвати тражили искључиву капитулацију.
Тог 3. августа 1995, како је објавио загребачки „Јутарњи лист“, на састанку у Београду Питер Галбрајт је успео да приволи Милана Бабића да ипак прихвати мировни план. О томе је Галбрајт известио Туђмана, који, међутим, није одустао од својих планова, пошто су припреме далеко отишле.
Три четвртине Хрвата за агресију
У припреме обрачуна са Србима укључила се и Телевизија Загреб, која је спровела анкету у којој је 73 одсто грађана било за акције против Крајине.
Команда Војске РСК саопштила је, дан раније, да је 2. августа бомбардовала ширу околину Дубровника, као и да ће поново тући Дубровник уколио хрватска војска настави да бомбардује Дрвар.
Зелено светло за операцију „Олуја“ дао је изасланик САД Ричард Холбрук. То је објавио новинар „Њујорк тајмса“ Дејвид Бејднер на основу извора из Стејт дипартмента. У документарном филму америчке производње „Југославија – рат који се могао избећи“, који је српској јавности мало познат, Холбрук је уочи припрема, 2. августа 1995, дошао у Загреб на састанак са Туђманом. Признао је да је одобрио операцију „Олуја“. То помиње новинар Бајднер, који цитира званичне мемоаре о преговорима у Дејтону Ричарда Холбрука. У овом документарном филму снимљен је и Агим Чеку.
Хрватска је тада донела одлуку да уз помоћ – како је тада тврдила – САД и НАТО изведе војно-полицијску акцију којој је дат шифровани назив „Олуја“, користећи шифровани назив из рата у Ираку, „Пустињске олује“.
Почетак напада
Тачно у пет сати 4. августа 1995. хрватска војска је отпочела општи напад на Крајину употребљавајући пешадију, артиљерију, оклопно-механизоване јединице и авијацију. На Книн је пало око 2.000 пројектила за 24 сата, заузет је Свети Рок и онеспобљен одашиљач на Челавцу, чиме су онемогућене комуникације. Артиљеријско-ракетни удари извршени су по Обровцу, Бенковцу, Дрнишу, Кореници, Грачацу, Удбини, Војнићу, Вргин-Мосту, Глини, Петрињи, као и по многим крајинским селима.
Канадски генерал Алан Форан, командант сектора Југ је на основу извештаја изјавио да је хрватска војска разарала стамбене објекте, посебно у центрима ових места.
Ко је протерао плаве шлемове?
У медијима се јавио и портпарол УН у Книну Алин Робертс кога је Хрватска обавестила да ће Книн напасти у 5.00 сати тога јутра. Већ два сата касније, Робертс је обавестио Команду УН у Загребу да је хрватска војска протерала припаднике УН са седам осматрачница.
Фрањо Туђман је од раних јутарњих часова неколико пута обавештавао „пучанство“ преко Радио Загреба да је „отпочео повраћај хрватских територија и позива крајишке Србе да се предају, нудећи им праведно суђење!“ Туђман такође напомиње да су Срби одбили мирну интеграцију, као и да су пропали сви покушаји да се зауставе „разуларене паравојне српске организације и јединице које су наставиле терористичке нападе и да предају оружје“!
Туђманов говор се емитује сваких 15 минута и насловљен је „хрватским грађанима српске националности“. У свакој паузи емитују се хрватске патриотске и борбене песме, као и химна „Лијепа наша домовино“!
Он, такође, позива и званичне представнике Србије и Црне Горе, односно Југославије, да не помажу „екстремистима с окупираних хрватских подручја“.
НАТО ракете на Србе
Пошто је хрватска војска протерала снаге УН са седам осматрачница, као и да је убила неколико канадских војника, Бутрос Гали је запретио да ће употребити снаге НАТО по хрватској војсци. Уместо тога, авиони НАТО су испалили две ракете на радаре Српске војске Крајине око 18.50. Авиони су полетели са носача авиона „Теодор Рузвелт“ наводно зато што су на носач авиона биле „управљене ракете земља-ваздух противваздушне одбране Војске РСК“.
Преко радија се јавља и генерал Иван Тољ, начелник политичке управе Министарства одбране, који говори о силини војне акције на РСК и упозорава „пучанство“ да не креће на пут „из предострожности од српске одмазде“!
Генерални секретар УН Бутрос Гали је непосредно после напада на Книн оптужио Фрању Туђмана „за дволичност потеза којима су се УН одлучно супротставиле“.
„Изражавам посебну забринутост за судбину хиљада цивила на подручју Републике Српске Крајине којима прети опасност од продирања хрватских војних формација“, рекао је Гали.
Хрвати бројно надмоћнији
Хрватском војском и полицијом, касније и Хрватском већу одбране, односно војске босанских Хрвата, командовали су: Анте Готовина, заповедник операције „Олуја“, Иван Чермак, војни заповедник Книна, и Младен Маркач, командант специјалне полиције, а као високе војне старешине помињу се и Звонимир Червенко, начелник стожера, и Атиф Дудаковић, командант Хрватског већа одбране (војске босанских Хрвата).
На хрватској страни било је 138.350 војника, 350 тенкова, 800 комада артиљеријског оруђа и 30 авиона и хеликоптера. Насупрот њима, у крајинској војсци, састава три корпуса – 21. кордунашког, 15. личког и 31. банијског корпуса, била је 31.000 војника, 200 тенкова, 350 комада артиљеријско-ракетног наоружања и само неколико авиона и хеликоптера.
Ипак, пред ову офанзиву, крајинске снаге изгубиле су на својој ефикасности: било их је мало, а борбена средства нису обнављана, нити им је Војска Југославије пружала даљу помоћ.
Фронт је износио 600 километара, и још 100 километара уз границу са рејоном Бихаћа у Босни. У лето те, 1995, хрватске и муслиманске снаге заузеле су стратегијска места, као што су Дрвар, Гламоч и Грахово. Заузећем и дела Ливаљског поља, Книн је изгубио стратегијски правац снабдевања.
Најцрњи дан Европе
Уз подршку Немачке и САД, Хрватска протерала Србе из Крајине. Љути хрватски бојовници спаљују српска села.
Летак о наводној „Наредби за евакуацију Срба из Крајине“ објавиле су све загребачке новине, а текст гласи:
„Због напада усташке војске коју очекујемо, а због обезбеђивања услова за вођење одсудне одбране, наређујем да се целокупно цивилно становништво повуче из рејона борбених дејстава смером Бенковац-Жегар-Срб!“
Постојао је и други летак исте садржине, али је смер повлачења Книн – Плавно – Личка Калдрма. У врху стоји „доставити летком“, датума нема, текст је написан ћирилицом, а генерал Миле Мркшић потписан је само штампаним словима. У печату испод текста у називу Министарства одбране три слова су латинична.
Заједница Срба у Хрватској захтевала је од генерала Ивана Тоља да јој се саопшти ко је написао овај летак, који је у машинерији пропаганде нагнао Србе на егзодус.
Мартићев проглас
Текст одлуке коју је донео Милан Мартић, писан је, међутим, у 16.45 часова 4. августа 1995. а оверен у Главном штабу Српске војске Крајине у 17.20 часова. Он гласи:
– „Због новонастале ситуације изазване отвореном оштром агресијом Хрватске на РСК и након првих почетних успеха у одбрани, дошло је до угрожавања великог дела територија северне Далмације и дела Лике, због тога одлучујемо:
- Да се приступи планској евакуацији свег за борбу неспособног становништва из општина Книн, Бенковац, Обровац, Дрниш и Грачац.
- Евакуацију спроводити плански према припремљеним плановима који изводе према Книну и даље преко Отрића према Србу и Лапцу.
- За евакуацију затражити помоћ од команде Унпрофор, сектора Југ, са сједиштем у Книну.“
Како се испоставило, Српска војска Крајине једноставно, Книн није озбиљно бранила.
Иако су УН захтевале да обустави даљу офанзиву, Хрватска је наставила дејства, а Јасуши Акаши је изјавио:
– „Имамо извештаје о злостављању српских цивила, али за сада не можемо одредити њихове размере.“
Пошто су страни медији много писали, Вашингтон је признао „да група од свега 15 америчких генерала пружа помоћ хрватској армији на основу уговора који су они склопили са МПРИ“, Консултанском војном компанијом из Вирџиније. У ствари, то је група генерала и официра који су своје услуге пружали и многим другим државама, земљама и терористичким партијама.
Иако то одриче, Пентагон бира које ће пробране особе ући у ту тзв. компанију. Ти генерали сада обучавају хрватску војску која – како преноси лист „Асошијетед прес“ – има 420 тенкова, 605 оклопних транспортера, 2.304 артиљеријска оруђа и минобацача, 41 авион и 16 борбених хеликоптера. Јединице ХВО у Босни имају још 100 тенкова, 56 оклопних транспортера, 400 артиљеријских оруђа и минобацача и десетак хеликоптера разне намене.
Хрвати спроводили терор
Хрватска полиција спроводи истрагу чак и против жена и деце.
Преко ХТВ и агенција ХИНА хрватске власти су саопштиле да је операција „Олуја“ после 85 часова „службеног трајања“ успешно завршена. На сцену ступа хрватска полиција која свуда успоставља своју власт, трага за преосталим групама војника и саслушава све који су за њу сумњиви – чак и децу и жене, ставља под истрагу преостало српско становништво које подвргава специјалној полицијској истрази.
Полиција све становништво разврстава у статус ратних заробљеника, с обзиром на то да их све третира као терористе и побуњенике, док мали број становника има могућност да добије статус хрватских грађана, уз претњу да ће им се тај статус укинути не буду ли лојални. Свуда се скидају ћириличне ознаке, једном речју – уништава се српство и врши даље нагонско похрваћење Крајине.
Обруч око Срба
Због срушеног моста на путу Топуско – Глина налази се блокирано око 40.000 српских избеглица. У 9 сати 9. августа 1995. два хрватска авиона „миг“ на малој висини надлећу избеглице близу Босанског Новог и ракетирају их. Незаштићене избеглице трпе велике губитке.
Под притиском јавног мњења и учесталим добронамерним ставовима Карла Билта и дела савесних чланова УН – представника у Крајини, једна екипа Међународног суда у Хагу одлази у Книн.
Србима повратка нема
Дан када је Книн пао, 5. август, Хрватска слави као Дан побједе и домовинске захвалности.
Четири дана по завршетку војне офанзиве, 11. августа 1995. Министарство здравља у Хрватској је обавестило јавност да имају 174 мртва и 1.430 рањених, док је са српске стране убијено 560, а рањено 1.850 крајишких војника. „Веритас“ има у својој евиденцији имена 1.959 погинулих и несталих Срба, од чега 1.205 цивила. Пре офанзиве је у Крајини живело око 450.000 становника.
Подаци „Веритас“ су указивали да су у Книну погинуле или нестале 362 особе, у Грачацу 169, у Глини 128, Вргинмосту и Бенковцу 110, итд. Заправо, за 749 је утврђено да су погинули, док је судбина осталих неизвесна. Међународни црвени крст регистровао је 550 гробних места, док је у Крајини остало да живи, у тешким условима, само 8.444, углавном старијих особа.
Из Крајине је протерано око 250.000 становника, док је Ема Бонино, Европски комесар за избелице, сматрала да је око 10.000 особа из колоне нестало током бежања. Многа од тих лица завршила су у масовним гробницама.
Преко 1.500 заробљених војника предато је судовима који су их осудили на три-четири године затвора.
Хрватски генерали ослобођени су пред Међународним судом у Хагу.
