Глигор Соколовић је рођен око 1870. године у селу Небрегову у породици Сокола Ламевића. Прославио се широм Јужне Србије, када је убио Али-агу из Прилепа. Али-ага је био турчин зулумћар, познат по својој окрутности и немилосрдности.
Од тада, његово име се славило по селима. Иако је остао неоткривен, знао је да ће га напослетку пронаћи Турци те је одлучио да се одметне у шуму, лета 1895. године.
Потом четовао је и задавао главобоље Турцима у читавој области, па чак и око Солуна, те друговао са грчким устаницима. Није учествовао у Илинденском устанку, осећао се као Србин, али то није спречило Турке да му убију оца и мртвом му одсеку уши и нос, како би показали како пролазе непријатељи царства.
Образовао је најснажнију чету у Јужној Србији
Покушао је да освети смрт оца, али није успео јер је Турака било превише. Потом је у окршају са Бугарима рањен у главу те је пребегао у Србију, у Врање. Ту је образовао чету од око 50 четника, што је била најснажнија чета у Јужној Србији у том тренутку.
Такође је пришао и новооснованој српској четничкој организацији у Београду и убрзо образовао чету коју је у јесен 1904. одвео је у Прилепски крај.
Учествовао је у скоро свим великим борбама српских четника и чета ВМРО-а: у мају 1905. на Орешким ливадама заједно са Бабунским и Тренком Рујановићем разбио већу комитску чету. Исте године са Бабунским, сукобио се са здруженим комитским четама војвода Константинова, Сугарова и Дачева на Мукосу и разбио их.
Страх и трепет за комите
Затим је у борби на Мовнатцу са Бабунским и Тренком Рујановићем напао комитску чету Ивана Наумова Алабакова и избацио из строја око 40 комита, док су се остали разбежали. Борбе су се наставиле до Хуријета, јула 1908. окончавајући се увек у корист српских четника.
Сарађивао је са Јованом Бабунским, а учествовао је у скоро свим великим борбама, био је веома храбар и неустрашив. Борио се и против Турака и против Бугара.
Након Младотурске револуције 1908. године, сви хришћански устаници су били амнестирани, те је из Београда стигло упутство да се све четничке војводе предају. Коста Пећанац, Јован Бабунски, а међу њима и Глигор, као војводе, су се симболично предали у Скопљу. Добили су поштовање међу Турцима због своје борбе, а народ их је дочекивао са одушевљењем широм Јужне Србије.
Убијен је на превару
Глигор је потом отишао у Београд, где му је породица живела, али се брзо вратио у родно Небрегово, 1910. године.
Убијен је 30. јуна 1910. године, мучки, на превару, близу Прилепа. Након што је стао да напоји коње на једну чесму и наставио, два турчина су му пуцала с леђа, не давши му шансу да се одбрани. Тако се завршио његов живот, две године пре ослобођења Јужне Србије, за коју се неуморно борио.
На вест о убиству, протестовала је и званична Србија преко својих дипломата. Турци су се бранили причом да иза убиства стоји бугарска организација и да су, наводно, бугари потплатили убице (један од убица је био близак пријатељ комитског војводе Петра Ацева).
Није дочекао ослобођење Јужне Србије
Тако се завршио живот српског војводе две године пре ослобођења Јужне Србије, дела за које се Глигор годинама неуморно борио.
А колико је Глигор био познат и цењен у целом србству, говори и то што су све српске новине обавестиле о његовој смрти, а у београдској „Политици“ од 1.августа 1910. испод наслова на првој страници „Смрт војводе Глигора“ између осталог је записано:
„Глигор је мртав!
Мучки је убијен Глигор, који није био само заштита српских мученика у Маћедонији, него мерило правде и поштења и за све друге, који су га можда и мрзели, али увек поштовали, који се нису бојали његовог гнева, већ једино своје неправде и својих злочина…
Мртав је Глигор од којег је поштење живот добијало, у којега је правда очи упирала, а сва сиротиња, без изузетка вере и народности, гледала заштитника свог… Нема више Глигора који је као старозаветни мудрац и неумитни судија, припитан за мишљење и суд, чак и од непријатељских вођа, када је у њиховим међусобним размирицама до крви долазило…
Глигор је био мач правде дивљима и обеснима, вера пониженим и увређеним, нада поробљеним и потлаченим, љубав свих оних који су били жудни братске љубави, искрене сапатње, братске слоге и сваког напретка…
На његовом споменику пише:“Овде почива бранич српске раје велики војвода Глигор Соколовић“. Све српске новине су пренеле вест о његовом убиству, а у београдској „Политици“ то је била насловна страна.
