Хаџи Рувим је био једна од кључних личности српске историје с краја 18. и почетка 19. века. Као духовни вођа, просветитељ, уметник и противник османске власти, својом жртвом је оставио дубок траг у борби за ослобођење Србије.
Рођен 1752. године као Рафаило Нешковић (или Ненадовић), одрастао је у духовним круговима и школовао се у манастирима Фрушке горе. Постао је истакнути игуман манастира Вољавча, а касније архимандрит манастира Боговађа. Поред своје свештеничке улоге, био је и велики љубитељ уметности, посебно иконописа и дубореза. Његов просветитељски рад огледао се у оснивању школа и библиотека, чиме је допринео развоју образовања у Србији.
Као активан учесник у припремама Првог српског устанка, Хаџи Рувим је одиграо важну улогу у окупљању српских кнезова и организовању отпора против османске власти. Његове везе са српским старешинама и духовним центрима биле су од велике важности за јачање српског националног идентитета. Године 1803, у манастиру Боговађа, организовао је писање жалбе султану против злостављања јаничара, што је додатно привукло пажњу дахија на њега.
У сенци султановог обећања да ће одређена права бити обезбеђена Србима у Београдском пашалуку, ипак долази до сукоба. Дахије, потпуно ван контроле Порте чине зулум над народом који тражи правду од својих кнезова. Један од првих завереника који помогао својим угледом, али и познавањем језика, па је тако учествовао у састављању писма које су српски кнезови упутили султану како би га обавестили о стању у пашалуку и замолили да се сузбије самовлашће дахија. Иако је читав сусрет Хаџи Рувима, његовог ученика Хаџи Ђере и 12 кнезова одржан у строгој тајности у Боговађи јануара 1803. године, глас до њему доспео је до дахија. Наиме, један вероломни монах обавестио је дахије о завери која се кује, што је довело до још већих проблема по Србе, а и самог архимандрита. Додатни проблем представљао је и Рувимов сукоб са локалним субашом, који и поред залагања његовог рођака кнеза Алексе Ненадовића није био замењен.
Сазнавши да се спрема освета дахија, Хаџи Рувим напушта Боговађу и склања се прво у манастир Николије, затим у Студеницу и напокон на Свету Гору. Његова подршка ипак не престаје. Преко поверљивих људи шаље четрнаест писама у којима народ позива на устанак против дахија.
У Србију се враћа почетком јесени, али низ догађаја који је покренут током састанка у Боговађи брзо добија свој коначни облик. По повратку сазнаје да је кнез Алекса Ненадовић упутио тајно писмо аустријском заповеднику Митезеру у Земуну у коме га моли за помоћ Аустријског царства у борби против дахија. Ни овај пут срећа не прати устанике. Писмо је пресретнуто од стране дахија, који сматрају да је писац управо Хаџи Рувим. Упркос молбама кнеза Алексе, Рувим одбија да напусти земљу и пише му да је „уморан од бежања и скривања“. Ова одлука коштаће га и живота, али жеља за слободом била је јача.
Освета дахија била је брза и немилосрдна. На договорени дан, 4. фебруара 1804. године, турски заповедници извршили су хапшење и погубљење истакнутих српских кнезова, трговаца, сељака, свештеника и свих оних које су сумњичили за заверу против јаничара.
Једна од жртава „сече кнезова“ био је и Хаџи Рувим. У данима пре самог чина, добија позив од београдског митрополита Лотонија да дође у Београд како би га известио о дешавању у народу. Ово је била само добро смишљена замка, пошто је митрополит по Рувимовом доласку, а у страху од Аганлије, обавестио Турке о његовом доласку. Заточили су га у тамници Београдске тврђаве и подвргли ужасном мучењу. По неким наводима, суровост је ишла толико да су му откидали делове меса машицама, а све у намери да открије где се скривају устанички завереници. Није одао ни једног. Завет дат у Боговађи био је јачи и од страха од смрти.
Хаџи Рувим Нешковић погубљен је неколико дана касније испред чувене Стамбол капије. После пуно убеђивања и подмићивања, београдски Срби успели су да добију његово тело и положе га у порти Саборне цркве.
Циљ „сече кнезова“ био је да се народ заплаши и обезглави, али је овај страшни догађај само потпалио ватру незадовољства која ће прерасти у Први српски устанак. А једна од најсјајнијих његових искри био је управо Хаџи Рувим.
Хаџи Рувим је остао упамћен као симбол српске борбе за слободу, просветитељства и културног развоја. Његово наслеђе обухвата не само његов допринос у националном покрету, већ и његов рад на ширењу писмености, уметности и духовности међу Србима. Његова личност и данас инспирише као пример пожртвованости и визије за бољу будућност српског народа.
