Српско село је пред историјским изазовом. Демографски пад, старење становништва, смањење пољопривредне производње и недовољна институционална подршка доводе у питање његов опстанак. Да ли је још могуће оживети село, и ко све мора бити део решења?
Стручњаци упозоравају – време истиче
У Јутарњем програму РТС-а говорили су пољопривредни аналитичар Горан Ђаковић и Дејан Загорац, истраживач Завода за проучавање културног развитка. Њихова анализа не оставља много простора за илузије – али даје смернице шта мора да се уради ако желимо да задржимо живот у српским селима.
Негативна селекција и одлазак младих
„Села нам се празне дупло брже него градови. И не само што људи одлазе – већ нам остаје све мање образовано становништво. Имамо негативну селекцију, јер млади који заврше школе одлазе, а на селу остају они без подршке и перспективе. То не сме бити пут у будућност“, упозорио је Ђаковић.
Кашњење субвенција и неизвесност за пољопривреднике
Он је посебно критиковао систем кашњења субвенција у пољопривреди. Како је навео, произвођачи млека још чекају исплате за крај прошле године, иако су током тих месеци морали да хране стоку, купују храну и улажу средства.
„То је понижавање сељака. Ако не можете да платите на време, боље и мање новца него да га инфлација поједе до исплате. Наш пољопривредник је одговоран човек – кад добије новац, он га улаже. Али не може да ради у неизвесности.“
Недостатак услова за младе на селу
Дејан Загорац скренуо је пажњу на шире друштвене околности које одвлаче младе са села – лош интернет, немање културног живота, инфраструктурне рупе, неразумевање за нове идеје.
„Млади беже јер село често нема шта да им понуди. Ако хоћемо да их задржимо, морамо улагати у интернет, културу, предузетништво. Постоје добри примери – попут мештана Топлог Дола који су оживели своје село у борби против мини-хидроелектрана. Али то мора да постане правило, не изузетак.“
Нестајање пољопривредног земљишта
Током разговора Ђаковић је посебно истакао и драстично смањење пољопривредног земљишта – са 5,35 милиона хектара на око 4 милиона. Урбанизација, изградња путева и непланска експанзија „једу“ најквалитетније оранице. „Градимо ауто-путеве, што је у реду, али не можемо да допустимо да све иде преко плодне земље. То је основа наше прехрамбене сигурности.“
Нема солидарности ни у трагедији
Упозорио је и на недавни случај пожара у селу Бачинац код Смедеревске Паланке, где је једном пољопривреднику изгорела цела фарма са јунадима. „Човек је остао без ичега, а нико од званичника га није ни позвао. То није питање новца, већ поштовања. Село ће опстати кад сељак осети да није сам.“
Системски приступ као једини излаз
И Загорац и Ђаковић сагласни су да решења постоје – али да је потребно системско деловање. Улагање у рурални туризам, подршка женама на селу, унапређење образовања, повезивање људи кроз удружења и саветодавне службе, као и модернизација техничке и дигиталне инфраструктуре – то су конкретни кораци ка опоравку.
Питање услова, не жеље
„Проблем није у томе што људи неће да живе на селу – већ у томе што немају услове. Данас можете радити са било ког места на планети. Само ако имате интернет и подршку. Па хајде да то омогућимо и онима који желе да остану“, поручио је Ђаковић.
Будућност села зависи од наших одлука данас
Српско село можда неће поново бити као некада, али још увек може да има будућност. Ако се сада озбиљно ухватимо у коштац са проблемима – и ако коначно кренемо да поштујемо оне који нам свакодневно пуне трпезу.
