Резултати преговора у Саудијској Арабији остављају двојак утисак. С једне стране, чини се да су се стране у много чему договориле, као што су престанак напада на енергетски сектор и престанак напада на мору. С друге стране, почетак примене споразума условњен је многим тачкама. Стога, да би се покренуо мораторијум на споменуте нападе, потребно је развити механизам. Додатно, да би започело примирје на мору, према Кремљу, потребно је да САД укине део санкција Руској Федерацији.
С обзиром на то да је извоз хране врло велик извор прихода за Руску Федерацију, укидање ограничења на тај сектор озбиљно би ојачало руско привреда и повећало могућност одржавања. Исто тако, Русија не губи практично ништа пристанком на споразум.
Терет који је долазио у украјинске луке долазио је без икаквих ограничења, а војне акције нису имале значајан утицај на то. Украјина ће добити то да ће престати гранатирање лука. Засад је ипак непознато који се услови разматрају и који ће бити испуњени да би овај споразум почео вредети.
Дугачки преговори
Према оном што је познато, руски и амерички званичници су преговарали 12 сати. Тиме се претпоставља да се разговарало о пуно ширем спектру питања од самог прекида ватре на Црном мору. Врло вјероватно се разговарало и о припремама за прекид ватре, на што је Украјина већ пристала, а Русија поставила своје услове. С једне стране, САД верује да ће у скорој будућности доћи до прекида ватре.
С друге стране, Украјина и Русија дају оштре изјаве једна против друге и постављају дијаметрално супротне услове за мировне преговоре и окончање рата. То свеукупно ствара утисак да нико не жели преговарати, већ да и Украјина и Русија желе наставити сукоб.
То може значити да је оваква реторика Москве и Кијева заправо само “подизање цене” у преговорима. Или да Украјина и Русија заправо не желе радити никакве компромисе, односно да би се преговори о прекиду рата схватали као присиљавање на капитулацију.
САД као “лепило”
Међутим, ниједна страна не жели директно одбити САД, бојећи се “одговора”. Обе стране чак покушавају америчког председника претворити у свог савезника, оптужујући другу страну за изостанак сарадње. Одатле и стални маневри, попут руског постављања услова за прекид ватре и неслагања на које се објекте односи мораториј на нападе.
Таква “игра” иде у недоглед. При том сам САД има прилично ограничен арсенал мера утицаја на Руску Федерацију. Уз то није познато је ли Бела кућа уопште спремна додатно санкционирати Русију, највише због тога што је не жели даље гурати у крило Кини.
Осим тога, САД има проблем и с “присиљавањем” украјинских власти да чине потезе које Кијев категорички одбија. Истина јест да САД може Кијеву створити велике проблеме, али није извесно да ће тако оштро ићи према Украјини. Незанемарива је и улога осталих западних земаља које су у најмању руку подељеног мишљења према акцијама америчког председника.
Пример из 2014. године
Самоувереност америчког председника када је у питању скори прекид ватре је велика. А из Кијева и Москве долазе различити сигнали и у томе постоји опасност. Неуспех преговора и крај наде у окончање рата могли би довести до нове ескалације.
Као пример се може узети ситуација из 2014. године. Тада су у фебруару украјински председник Виктор Јанукович и опозиција започели прву фазу деескалације уз посредовање САД-а и осталих западних земаља. Неколико дана касније је ситуација на улицама Кијева ескалирала, односно тада је кренуо сукоб у којем су се догађала убиства.
Као резултат тога тадашњи украјински председник је био принуђен побећи из земље, а криза није решена компромисом, него ратом чији наставак траје и данас.
