Након Васкрсења, Господ наш Исус Христос, јављао се прво појединцима или малим групама ученика: Пресветој Богородици, светим женама мироносицама, светој равноапостолној Марији Магдалини, апостолима Луки и Клеопи и апостолу Петру. Зашто је Спасилац то учинио? То је Божанска тајна коју никада нећемо у потпуности схватити. Сасвим је могуће да је на овај начин Бог припремао целу ранохришћанску заједницу за улазак у нову стварност, нову еру Васкрсења Христовог. Тако је наш Господ Исус Христос припремао душе својих ученика да поверују и уђу у новозаветну Пасху.
Васкрсли Господ се јавља свим својим ученицима. Историјски гледано, нису сви ученици били на окупу. На пример, свети апостол Тома је био одсутан. Али постојало је оно што се назива саборношћу – јединство, пуноћа, свеобухватност, интегритет будуће Цркве. Христос се јавља целој Својој будућој Цркви у слави Свог Божанства и преображењу Свог Васкрсења људске природе. Ово је универзални тренутак. Један од најважнијих у људској историји.
Васкрсли Христос као да се појављује целом човечанству. Јер људи који су били сведоци Његовог Васкрсења постаће Његови апостоли, а сведочанство о Васкрсу чиниће језгро њихове благовијести. Апостоли и њихови ученици шириће вест о Васкрслом Богочовеку од Јерусалима до Ускршњег острва (острво и специјална територија Чилеа, названо по Васкрсењу Христовом), од Европе до Северног и Јужног пола. Сва творевина биће обасјана светлошћу која је сијала из Гроба Васкрслог Христа Животворца. Из тог разлога је појављивање Спасиоца ученицима у Горњој соби на Сиону након Његовог Васкрсења један од најважнијих тренутака у људској историји. Васкрс, раније објављен неколицини, обасјао је све – цео Универзум.
Где се налазила Горња соба?
Где се налазила Горња соба и како је била уређена? Тешко је, наравно, пронаћи просторију у којој су се одиграле важнији догађаји у историји човечанства. Библија говори о томе. Прво, управо у Горњој соби је одржана Тајна вечера, на којој је наш Господ Исус Христос установио Тајну Евхаристију, фактички одслуживши прву Литургију на земљи (види Мт 26, 17-30; Мк 14, 12-26; Лк 22, 7-39). У Горњој соби на Сиону, Спасилац пере ноге ученицима пре Тајне вечере (види Јн 13, 1–17). У Горњој соби на Сиону, Васкрсли Господ се први пут јавља великом броју ученика (види Јн 20, 19–31). Ту се дешава трећи веома важан догађај – Силазак Светог Духа на апостоле на дан Педесетнице (види Дела апостолска, глава 2).
Црквено предање сачувало је чињеницу да је Горња соба на Сиону била уобичајено место боравка Пресвете Богородице, светих апостола и њихових ученика након Вазнесења Господњег у Јерусалиму. Зато су се овде одиграли најважнији догађаји у животу првих хришћана и целе Цркве. Поред наведеног, ово је било и сабрање ученика након Вазнесења Господњег, и избор светог апостола Матије за једног од дванаесторице да би заменио палог Јуду (Дела апостолска, глава 1).
Ова глава садржи стихове који говоре да Спасилац благосиља апостоле да остану у Јерусалиму (сасвим могуће на свом уобичајеном месту боравка – у Горњој соби на Сиону) до силаска Светог Духа: „С њима боравећи заповеди им да се не удаљују из Јерусалима, него да чекају обећање Оца, које чусте, рече, од мене; Јер је Јован крстио водом, а ви ћете се крстити Духом Светим не дуго после ових дана“ (ДАП 1, 4, 5).Такође у Сионској горници, одмах након силаска Светог Духа на апостоле, произашла је знаменита проповед светог апостола Петра. Након силаска Светог Духа и апостолске проповеди (вероватно у Сионској горници), крштено је око три хиљаде људи. Зато се овај дан назива и Рођендан Цркве (види ДАП 2, 14–47). Могуће је да се и Први сабор у животу Цркве – Апостолски сабор (око 51. године после Христа) – одржао у Сионској горњој соби.
Али где се налазила Сионска горња соба? Зашто се тако звала? Зашто су је први хришћани, предвођени Спаситељем, изабрали да изврши тако важне и спасоносне догађаје у животу целог човечанства?
Сион
Библијски концепт „Сиона“ има неколико слојева: духовни, историјски и географски. Етимологија речи „Сион“ је сложена, па се преводи са јеврејског разликују. Један од најчешћих превода је „цитадела“, „утврђење на брду“, „тврђава“. У време светог пророка и цара Давида (XI–X век пре Христа), на источном брду Јерусалима налазила се тврђава хананског народа Јевусеја, који су изградили горе поменуто утврђење звано Сион.
Ово се помиње у Старом завету: „А цар отиде са својим људима у Јерусалим на Јевусеје, који живљаху у оној земљи. И они рекоше Давиду говорећи: нећеш ући овамо док не узмеш слепе и хроме, хотећи казати: неће ући овамо Давид. Али Давид узе кулу Сион, то је град Давидов. Јер рече Давид у онај дан: ко год побије Јевусеје и дође до јаза, и до слијепијех и хромијех, на које мрзи душа Давидова, биће војвода. Зато се каже: слепи и хроми да не улазе у ову кућу. И седе Давид у кули, и назва је градом Давидовијем: и погради је Давид унаоколо од Милона и унутра. И Давид једнако напредоваше, јер Господ Бог над војскама беше с њим. И Хирам цар Тирски посла посланике к Давиду, и кедровијех дрва и дрводеља и каменара, и саградише кућу Давиду. И разуме Давид да га је Господ утврдио за цара над Израиљем, и да је узвисио царство његово ради народа својега Израиља“ (2 Сам 5, 6–12).
Након што је заузео ову тврђаву, Свети Давид је саградио своју тврђаву на месту „Сионске тврђаве“: царски и административни центар Јерусалима и свег Израиља.
Реч „Сион“ и реч „Израиљ“ постале су својеврсни синоними. Ово је било место где је цар Соломон, син Давидов, саградио Јерусалимски храм – главну Божанску светињу на земљи у то време. Ту су се налазили царска палата и куће племића. Постепено је јерусалимски микрорејон Сион постао духовни и државни центар свег јеврејског народа који је Бог изабрао. То је заиста било срце и душа Израиља. Реч „Сион“ постала је шира од географског имена. Постала је познато име – вишеслојан појам који садржи мистериозну тајну са истински Божанском духовном дубином.
Сион као истинска вера у Једног Бога. Сједињење Бога и јеврејског народа. Као јеврејска духовна и државна теократија, освештана од самог Свевишњег. Сион као истински пут ка Богу. Место где Бог обитава. Царство небеско у духовном невидљивом свету. И јерусалимски храм посебно, и сам град Јерусалим уопште на земљи.
Сион као симбол Божјег спасења човечанства. Сион као сама старозаветна Црква са својом јерархијом и обредима, која у људима буди живу веру у долазак Месије. Сион као скуп људи који верују у истинитог Бога и истовремено поверавају своје душе и животе Њему. Сион као Једна Црква, Небеска и земаљска. Анђели и људи уједињени силом и благодаћу Божанства.
Отуда још један превод речи „Сион“: „сунчан, блистав“. Могао би се добро уклопити у значење речи „Сион“ у смислу тврђаве, као једне од њених карактеристика, тј. блистав, блистав на сунцу, видљив издалека. Попут златних купола православних цркава. Такође занимљив превод горе поменуте речи, који се уклапа у назначену тему – „висока стража“. То јест, то је место које је одвојено од света и стоји на висини. Тврђава која штити оне унутра од непријатеља. Наравно, све су то карактеристике Цркве као такве. Зато су временом реч „Сион“ и реч „Црква“ постале синоними прво у Старом завету, а затим и у хришћанским културама.
Као што је већ горе речено, у древна времена право насеље Јерусалима звано Сион налазило се на једном од градских брда. То је, заправо, био географски и друштвени центар Јерусалима и целог Јудејског царства. У близини, на Храмовној гори, налазио се сам Јерусалимски храм, који се понекад убраја у насеље Сиона. У Сиону се налазила царска палата, гробнице царева Јудеје, административне институције и домови утицајних људи у Јудејском царству.
Како је кућа названа Горња соба Сиона изабрана од стране Спаситеља да буде домаћин прве евхаристије на свету и да роди заједницу првих хришћана – језгро Цркве? Кључ одговора је разговор о предстојећој пасхалној трпези између Господа нашег Исуса Христа и светих апостола.
Тајна вечера
Јеванђеље по Матеју: „А у први дан бесквасних хлебова, приступише ученици Исусу говорећи му: Где хоћеш да ти уготовимо да једеш Пасху? А он рече: Идите у град томе и томе, и кажите му: Учитељ каже: Време је моје близу, код тебе ћу да учиним Пасху са ученицима својим. И ученици учинише како им заповеди Исус, и уготовише Пасху (Мт 26, 17–19). Јеванђелисти Марко и Лука додају неке детаље разговору.
Јеванђеље по Марку: „И у први дан бесквасних хлебова, када жртвоваху пасхално јагње, рекоше му ученици његови: Где ћеш да идемо да ти уготовимо Пасху да једеш? И посла двојицу од ученика својих и рече им: Идите у град, и срешће вас човек који носи крчаг воде, идите за њим, и где уђе кажите домаћину куће: Учитељ вели: где је моја одаја где ћу јести Пасху са ученицима својим? И он ће вам показати готову велику горњу одају, застрту и припремљену: онде нам зготовите. И изиђоше ученици његови, и дођоше у град, и нађоше као што им каза, и уготовише Пасху“ (Мк 14, 12–16).
Јеванђеље по Луки: „А дође дан бесквасних хлебова у који требаше клати пасхално јагње. И посла Петра и Јована рекавши: Идите и уготовите нам Пасху да једемо. А они му рекоше: Где хоћеш да уготовимо? А он им рече: Ето, кад уђете у град, срешће вас човек који носи крчаг воде; идите за њим у кућу у коју он уђе. И реците домаћину куће: Учитељ ти вели: где је одаја где ћу јести Пасху са ученицима својим? И он ће вам показати велику застрту горњу собу; онде уготовите. И они отидоше и нађоше као што им је казао; и уготовише Пасху“ (Лк 22, 7–13).
Обратимо пажњу на неколико чињеница. Прво, Јерусалим као престоница Јудејског царства био је прилично велики град у то време. Према проценама, било је око осамдесет хиљада људи Јерусалима у време Христа. Али постоји још једна важна тачка. Једини храм за Јевреје био је у Јерусалиму. Уз тог разлога су се многи ходочасници сливали овде за велике празнике, што је број становника вишеструко повећавало. Поред тога, Страдања Христова падају током прославе Пасхе. А старозаветна Пасха је била главни празник за Јевреје. Да би присуствовали храмовним службама и прославили тако велики празник, многи Јевреји из целе насељене екумене цивилизованог света долазили су у Свети град. Током ових периода, број становника се повећавао на триста до четиристо хиљада људи. А по густини насељености, Јерусалим је током празника, а посебно Пасхе, био укључен у круг тако великих градова као што је Рим. У Риму је у И веку живело од 450 хиљада до милион људи.
Како је заједница апостола, на челу са Господом нашим Исусом Христом, могла да пронађе велику, украшену и спремну за пасху трпезарију у престоници Јудејског царства током пасхалног времена на Сиону (у једном од најцентралнијих и најзначајнијих делова града)? И то за кратко време (мање од једног дана). И за не мање од тринаест људи. На крају крајева, ту је била и Пресвета Богородица, седамдесет апостола, свете жене мироносице. Коначно, ученици, који нису били међу апостолима. Тешко је замислити да их је Спасилац оставио по страни у тако важном тренутку као што су пасхалне прославе. Што значи да су били са Њим. Ко је могао да изнајми тако скупу собу у централном градском делу међу палатама и близу Јерусалимског храма заједници раних хришћана?
То је била Божја Промисао. Господ види људско човечије налази таквог човека који ће све учинити за Нега. У том погледу, занимљива су тумачења-егзегеза у светоотачкој и богословској литератури.
Напомиње се да је у питању био мушкарац. И носио је крчаг воде. У традицији древних Јевреја и блискоисточних народа који су живели поред њих, мушкарац није носио воду. То се сматрало женским послом. Ова традиција се огледа у Светом писму. Подсетимо се сусрета свете Ревеке и слуге светог патријарха Аврама, Елиезера, на бунару. Ревека, кћи Ватуила, дошла је по воду (види 1 Мојс 24, 15-16). Ревекин син, свети патријарх Јаков, среће своју невесту Рахиљу на бунару. И она је дошла по воду (види 1 Мојс 29, 1-11). У Новом завету, света мученица Фотина долази на Јаковљев бунар (вид Јн 4, 7).
Мушкарац је носио воду само ако у његовој породици није било жене.
У Јеванђељу читамо: „И у први дан бесквасних хлебова, када жртвоваху пасхално јагње, рекоше му ученици његови: Где ћеш да идемо да ти уготовимо Пасху да једеш? И посла двојицу од ученика својих и рече им: Идите у град, и срешће вас човек који носи крчаг воде, идите за њим, и где уђе кажите домаћину куће: Учитељ вели: где је моја одаја где ћу јести Пасху са ученицима својим? И он ће вам показати готову велику горњу одају, застрту и припремљену: онде нам зготовите. И изиђоше ученици његови, и дођоше у град, и нађоше као што им каза, и уготовише Пасху“ (Мк 14, 12–16).
Видимо да Спасилац посебно каже да ученици треба да пронађу човека који носи крчаг воде. Многи истраживачи тумаче овај одломак на следећи начин. Човек који је носио крчаг воде припадао је реду или школи Есена. Етимологија ове јеврејске речи није у потпуности утврђена, али реч „Есен“ се често преводи као „побожан, благочестив, свет“. Поред тога, препознатљив спољашњи атрибут Есена био је да су носили белу одећу. Есени су били верски покрет унутар јудаизма.Есени су били у сукобу и са фарисејима и са садукејима. Есени су придавали велики значај Мојсијевом Петокњижју (првих пет књига Старог завета, које је написао свети пророк Мојсије) и нису признавали предање стараца, које је наш Господ Исус Христос много пута критиковао на страницама Јеванђеља, пише Вјеронаука.нет.
Историчари који су проучавали Есене кажу да је неколико деценија пре Христовог рођења постојала борба између фарисеја и садукеја – идеолошка, верска и политичка. И Есени су изгубили ову борбу. Зато су се одвојили од друштва. Током Христовог земаљског живота, Есени су створили своје заједнице, које су помало подсећале на православне манастире. Есени су, попут будућих хришћанских монаха, свето поштовали три завета: целибат, недостатак имовине и новца и послушност старешинама заједнице.
У својим духовним трагањима, Есени су се зближили са хришћанима. Зато је сасвим могуће да су многи од њих постали ученици нашег Господа Исуса Христа.
Човек са крчагом воде припадао је заједници јерусалимских Есена, који нису имали жена. А Спасилац, као Бог, прозревши је у његово срце, већ је видео веру у Нега. Зато је послао апостоле овом човеку. Вероватно се нека јерусалимска заједница Есена органски стопила са друштвом првих хришћана које је предводио наш Господ Исус Христос.
Шта може довести до таквог закључка? Како нам Јеванђеље каже, соба је била велика намештена горња соба, која је могла да прими не само десетак, већ чак и стотину људи. Зато се може претпоставити да је соба била намењена молитвеним састанцима, за духовне потребе првих хришћана. Управо то може објаснити да је од овог тренутка Горња соба Сиона постала готово стално место боравка за прве хришћане.
Неки од највећих догађаја универзалних размера одиграли су се у Горњој соби Сиона. Овде Господ служи прву Литургију и установљава Тајну Евхаристије, завјештавајући преко апостола целој Цркви: „… ово чините за мој спомен“ (Лк 22, 19). Спасилац благосиља Цркву да служи Божанску Литургију, службу кроз коју се Бог сједињује са човеком и освећује га Својим Телом и Крвљу.
У Горњој соби Сионској, Господ се јавља великом броју ученика након свог Васкрсења. Такође је тамо апостол Тома добио уверење.
Управо у Горњој соби Сиона Спасилац је благословио ученике да буду заједно у једном духу до Педесетнице. И коначно, ево се небеса отварају, уз звук многих крила Дух Свети силази на апостоле – и Црква се рађа. Данас славимо њен рођендан и неизмерно захваљујемо Господу Богу Светој Тројици што нас је накалемио на Христову Лозу, за благодат Светог Духа која силази на нас у бескрајном потоку, освећујући, спасавајући, исцељујући. Црква је постала та васељенска сионска Горња соба, уједињујући Небо и земљу за нас и у нама.
