У Метохији, на обали реке Пећке Бистрице, налази се село Гораждевац – једно од ретких српских места у овом делу Косова и Метохије. Иако окружен тишином неизвесности и теретом прошлости, Гораждевац не ћути. Његови становници живе, раде, граде и, што је можда најважније – верују у боље сутра.
Село броји неколико стотина становника, али упркос изолацији, повременим провокацијама и осећају несигурности, живот није стао. Напротив, последњих година, према речима мештана, наталитет расте. Деце је све више, у селу се чује дечји жагор, а школе и вртићи, иако скромни, поново имају разлога да постоје.
Млади остају – и жене се
„Имамо свадбе, млади остају, ретки одлазе. Нема много, али има довољно да се живи и да се верује“, каже један од мештана у анкети коју смо спровели. Према његовим речима, ово није пука тврдоглавост – то је љубав према завичају, пркос временима и нада која не гасне.
Уз подршку државе, Цркве и неколико организација које помажу живот Срба на Косову и Метохији, у Гораждевцу се граде нове куће, помажу млади брачни парови, а организују се и културне манифестације које окупљају и Србе из других енклава. Тај дух заједништва одржава наду да живот овде има смисла.
Живот под притиском, али и са достојанством
Нико у Гораждевцу неће рећи да је лако. Присуство КФОР-а и даље улива барем минимални осећај сигурности, али ране из прошлости нису зацелиле. Сви памте трагични август 2003. године, када су у нападу на српску децу на реци Бистрици убијени Иван Јововић и Панто Дакић, а њих четворо рањено и то: Драгана Србљак, Марко Богићевић, Богдан Букумирић и Ђорђе Угреновић.
Починиоци тог злочина никада нису приведени правди. Ипак, мештани кажу да је управо тај трагични догађај многе научио да остану заједно, да се не предају и не одустану.
„Наша је борба свакодневна. Али, ако ми одемо, ко ће остати? Ако ми не верујемо у ово место, ко ће?“, пита старији мештанин док показује новоасфалтирану улицу и кућу коју, како каже, граде за сина који ће ускоро добити дете.
Снага у заједништву и вери
У селу се редовно одржавају литургије у Цркви Рођења Пресвете Богородице, која представља духовно средиште Гораждевца. На празнике, посебно на Велике Госпојине и Задушнице, мештани који су се расејали по централној Србији враћају се да обиђу своје и покажу да нису заборавили.
Такође, битно је напоменути да становници Гораждевца посебно прослављају св. пророка Јеремију, који је заштитник овог места и на тај начин чувају своју веру и традицију.
Деца уче у локалној школи, неки студирају у Косовској Митровици, а враћају се кући са јасном поруком: остајемо. Та реч – „остајемо“ – у Гораждевцу значи више од географије. Она значи отпор, истрајност и веру.
Порука која одјекује шире од села
„Живот опстаје, рађају се деца.“ Те речи које смо најчешће чули у анкети нису само фраза. Оне су, за многе у Гораждевцу, животна филозофија. У временима када се села празне и у условима који често изгледају неподношљиви, мештани овог малог метохијског села показују како изгледа достојанствено трајање.
Њихова вера није само у Бога, већ и у земљу, породицу, заједницу и – будућност.
