Био једном један… Тим речима, као да започиње бајку, песник Живорад Недељковић, отпочиње своје тужно слово о пријатељу и свом Краљевчанину Горану Петровићу.
У часу када књижевна јавност с неверицом прима вест о одласку једног од најбољих, аутор знамените књиге „Овај свет“ као да покушава, бар за кратко, да побегне у бајку, а у цитату из једне од награђених Петровићевих књига да пронађе утеху:
„Страх од смрти је настао непознавањем сопствених могућности. Наводно, ако умремо, нећемо више бити живи. Бесмислица! Пука измишљотина, равна оној заблуди да је рођење, само по себи, довољно за живот“.
Био једном — природни је почетак приче о човеку који је био огромна, величанствена бајка, каже Недељковић.
„Толико светова у прожимању, толико судбина и нарави, толико лепоте у речима, толико слика, изнео је пред нас, као највреднији дар, неко ко је морао бити бајка; живели смо поред њега, био је са нама и у кафани и на путовањима, делили смо радни простор, делили светове пуне поезије, а опет, био је увек и скоро невидљиви састављач бајки, златоуст, слушали смо, а да и нисмо знали у шта ће бити сплетене речи, шта ће све учинити кад се разбокоре. Остало је потом да нас увек понека слика прене, остало је да се сећамо, да откривамо. И одасвуд су искрсавали чудесни простори које је обликовао тихи, ненаметљив у свакодневном битисању, састављач бајки. Господе, колико нам је сећања остало“.
Посвећеност књижевности овог писца неупоредивог дара била је без премца, додаје краљевачки песник:
„Горан Петровић био је заправо један стидљиви велики дечак, био је отмен и предусретљив човек, био је и ненаметљиви заговорник идеја и начела што су га уздизала и формирала, био је приврженик породичног живота, био је брижан и нежан тата и муж, био је писац готово неупоредивог дара и имагинације, чија је посвећеност била без премца. Био је свестан непрегледности језика, али и свог дара. Познавао је сопствене могућности, зато, чини нам се, није ни имао страх од смрти. Знао је да се бајка не завршава, а ако је и потребан крај, чисто за потребе приче, како би сам Горан рекао, зна се и какав је то крај. Колико је само радости, колико среће, колико мудрости, стало у време протекло од часа рођења; навршен живот, заиста навршен. И како онда рећи: био једном… Горан Петровић је заиста био, Горан Петровић јесте, Горан Петровић ће бити. Све друго је пука измишљотина. Нека ти је слава, Горане, златоусти дечаче, што исприповедао си бајку, да би заувек живео у њој“.
