У последњих неколико дана, север Сирије сведочи интензивним борбама, које представљају најжешће сукобе од марта 2020. године, када је уз посредовање Русије и Турске постигнут прекид ватре.
Ујутру 27. новембра, анти-владине групе покренуле су офанзиву у провинцијама Алепо и Идлиб. Према извештајима, операцију предводе исламистичке фракције, укључујући Хајат Тахрир ал-Шам (ХТШ), организацију забрањену у Русији, као и оружане опозиционе снаге попут Слободне сиријске армије подржане од стране САД и Турске.
До јутра 28. новембра, опозиционе снаге прогласиле су заузимање око десетак насеља, укључујући стратешки важна подручја као што су Урм ал-Сугра, Анџара и Ал-Хута, западно од Алепа. Такође су тврдили да су преузели контролу над базом 46. бригаде, највећом војном базом сиријске армије.
Побуњеници су известили о заплени пет тенкова, једног борбеног возила пешадије и залиха ракета. Истог дана изведен је прецизан напад на хеликоптер на ваздухопловној бази Ан-Најраб. Извештаји Анадолуa и Си-Ен-Ена указују да су важне позиције попут Кафр Басме, Урум ал-Кубре и више стратешких узвишења пале под контролу побуњеника.
28. новембра, група Ал-Фатех ал-Мубин објавила је заузимање Кан ал-Асала, локације удаљене свега седам километара од Алепа, уз заплену десет тенкова. Побуњеници су тврдили да су панику и пад морала захватили снаге председника Башара ел-Асада. У међувремену, офанзива је напредовала јужно и источно од Идлиба, упоришта побуњеника од 2015. године. Побуњеници су известили о заузимању насеља Дадих и Кафр Батика, близу виталног аутопута М5.
Ситуација на терену: Досег побуњеничких снага
Током три дана, милитанти су, наводно, заузели најмање 70 насеља, покривајући површину од око 400 квадратних километара у обе провинције.
До вечери 29. новембра, неки учесници операције чак су прогласили заузимање Алепа, другог највећег града у Сирији. Навели су да им је мисија „ослобађање града од суровости и корупције криминалног режима“ како би народу вратили достојанство и правду.
Група Ал-Фатех ал-Мубин покренула је Телеграм канал за документовање операције под називом „Одбрана од агресије“. Канал је цитиран од стране водећих међународних и регионалних медија.
Према речима милитаната, офанзива је одговор на наводне појачане ваздушне ударе руских и сиријских снага на цивилна подручја у јужном Идлибу, као и на очекивање потенцијалних напада сиријске војске.
Ситуација на терену: Досег побуњеничких снага
Током три дана, милитанти су, наводно, заузели најмање 70 насеља, покривајући површину од око 400 квадратних километара у обе провинције.
До вечери 29. новембра, неки учесници операције чак су прогласили заузимање Алепа, другог највећег града у Сирији. Навели су да им је мисија „ослобађање града од суровости и корупције криминалног режима“ како би народу вратили достојанство и правду.
Група Ал-Фатех ал-Мубин покренула је Телеграм канал за документовање операције под називом „Одбрана од агресије“. Канал је цитиран од стране водећих међународних и регионалних медија. Према речима милитаната, офанзива је одговор на наводне појачане ваздушне ударе руских и сиријских снага на цивилна подручја у јужном Идлибу, као и на очекивање потенцијалних напада сиријске војске.
Зашто је дошло до новог таласа конфликта?
Пре тренутне кризе, провинција Идлиб остала је последње велико упориште оружане опозиције Асадовој влади током сиријског конфликта. Регион је постао тачка сукоба интереса различитих локалних и међународних актера, стварајући нестабилну и напету ситуацију.
Године 2017, у оквиру мировног процеса у Астани, Русија, Турска и Иран су се договорили о успостављању зона деескалације, међу којима је Идлиб означен као једна од њих. Циљ ових споразума био је смањење интензитета непријатељстава и стварање услова за политичко решење.
Међутим, прекид ватре је више пута кршен, а војне операције су настављене, продубљујући конфликт. Растући утицај радикалних исламистичких група, попут Хајат Тахрир ал-Шама, отежавао је дијалог, јер су многе од ових организација искључене из преговора и класификоване као терористичке.
Регионални и међународни интереси
Турска, вођена стратешким интересима и страхом од новог таласа избеглица, појачала је своје војно присуство у Идлибу. Она је подржала одређене опозиционе снаге и успоставила мрежу посматрачких пунктова, што је повремено доводило до директних сукоба са сиријском војском и оптерећивало односе са Русијом.
Хуманитарна ситуација у Идлибу наставила је да се погоршава. Текућа непријатељства изазвала су велику хуманитарну кризу, расељавајући милионе људи. Недостатак адекватне хуманитарне помоћи и све тежи услови живота продубили су тензије и створили плодно тло за радикализацију, што је подстакло регрутацију у оружане групе.
Стратешки значај Идлиба и фактори ескалације
Стратешки значај провинције Идлиб такође је одиграо кључну улогу. Њен положај на раскрсници важних транспортних рута и граница са Турском пружали су јој војни и економски значај. Контрола над овом територијом постала је приоритет за све стране у сукобу, што је интензивирало борбе и успоравало напредак ка мирном решењу.
Радикализација опозиције и присуство екстремистичких елемената у њеним редовима додатно су закомпликовали изгледе за мир. Ове групе су показивале мало интересовања за преговоре, желећи да продужe оружани конфликт и подривајући међународне напоре за стабилизацију региона.
Истовремено, унутрашњи изазови с којима се суочавала сиријска влада, попут економских тешкоћа, међународних санкција и унутрашњих подела, ослабили су њену позицију. То је вероватно подстакло владу да прибегне агресивнијим војним акцијама ради консолидације контроле и демонстрације снаге.
Тако је тренутна ескалација у Идлибу резултат сложеног преплитања геополитичких интереса, унутрашњих подела, радикализације опозиције и озбиљних хуманитарних проблема.
Решавање кризе захтева координисане међународне напоре, укључујући активан дијалог свих актера, хуманитарне иницијативе за ублажавање страдања цивила и политичко решење које узима у обзир интересе различитих група и промовише одрживи мир. Без спремности на компромис и сарадњу, конфликт у Идлибу ризикује даљу ескалацију, што представља претњу регионалној стабилности и међународној безбедности.
Ко стоји иза ескалације?
Док су многи спекулисали да би Турска могла бити корисник недавне ескалације – са циљем да изврши притисак на Асадов режим да нормализује односе између Анкаре и Дамаска – званичан став Турске остао је двосмислен.
Изјаве турских власти биле су контрадикторне: с једне стране, Анкара је пружала неспорну подршку Асадовим противницима; с друге стране, показивала је невољност да преузме одговорност за дешавања и јасно исказивала фрустрацију због поступака „опозиције“ у Идлибу.
Турска је била пред кључном одлуком: или наставити подржавање застарелог статуса кво, што би могло штетити и њој и региону, или, у складу са јавним изјавама о жељи за обновом односа са Дамаском и обавезама у оквиру Астанског процеса, помоћи својим партнерима – Русији и Ирану – као и суседној Сирији, у решавању ситуације у Идлибу.
Такође постоје наговештаји да је недавну ескалацију могао оркестрирати неко од спољних актера, попут Израела и САД. Ескалација је започела недуго након прекида ватре између Израела и Хезболаха и недељу дана након извештаја о коришћењу западних ракета дугог домета у нападима дубоко унутар руске територије, као и руског тестирања система ракета „Орешник“.
Виши циљеви САД-а и Израела
Могуће је да су САД и Израел, користећи ситуацију у Украјини, тензије с Ираном и Анкарин анти-израелски став и одбијање да се придружи антируским санкцијама, подстакли немире у Сирији како би постигли више циљева.
Један од тих циљева могао је бити спречавање Ирана и његових савезника у Леванту да се одморе, отварајући нови „фронт“ против Техерана и сејући раздор између Техерана и Анкаре.
Поред тога, могло је бити усмерено на повећање оптерећења руских ваздухопловних снага које подржавају Дамаск, како би се ресурси Русије скренули с украјинског фронта. Запад је можда желео да додатно ослаби позицију Русије, надајући се отварању „другог фронта“ против Москве и постизању добитака у Сирији.
За Дамаск, ескалација је могла бити начин вршења притиска да одустане од подршке Хезболаху и учешћа у анти-израелском фронту. Такође је могла имати за циљ спречавање нормализације односа с Турском и формирања уједињене антикурдске (и тиме антиамеричке) коалиције у којој би учествовали Москва, Техеран, Анкара и Дамаск источно од Еуфрата.
Рат у Идлибу: Најава могуће глобалне катастрофе
Ескалација у сиријској провинцији Идлиб превазилази оквире локалног сукоба, представљајући упозорење на глобалну нестабилност. Северозапад Сирије постао је бојно поље на коме се укрштају интереси глобалних сила, а интензивирање насиља одражава дубоке пукотине у постојећем светском поретку.
Умешаност бројних спољних актера који гоне своје интересе претворила је регион у микрокосмос геополитичких противречности, потенцијално најављујући ширу глобалну кризу.
Обновљени дуготрајни сукоби, попут израелских војних акција у Гази и Либану, додатно појачавају тензије на међународној сцени.
Ове наизглед замрзнуте или контролисане конфронтације поново се распламсавају с новом снагом, угрожавајући регионалну и глобалну стабилност. Њихово оживљавање наглашава неспособност постојећих механизама да ефикасно спрече ескалацију и реше основне узроке сукоба.
Ескалација као одраз слабости старог светског поретка
Глобалне тензије приближавају се критичној тачки, док многи „замрзнути“ конфликти почињу да „крваре“. Стари светски поредак, заснован на принципима и институцијама из претходног века, показује се недовољним да одговори на изазове глобализације, технолошког напретка и промена у расподели моћи.
Међународне организације и споразуми често се урушавају пред савременим претњама као што су тероризам, сајбер безбедност или хибридно ратовање.
Конструкција новог светског поретка захтева преиспитивање постојећих структура и, можда, демонтажу застарелих приступа. Овај транзициони процес је неизбежно испуњен конфликтима, јер прелазак са старог на нови систем ретко пролази глатко. Ривалске силе и блокови настоје да заштите своје интересе, повећавајући ризик од конфронтација уколико се не успостави заједничко разумевање и међусобно поверење.
Идлиб као симбол транзиционог поретка
Ситуација у Идлибу оличава ову болну транзициону фазу. Она показује како регионални сукоби могу прерасти у глобалне кризе ако остану нерешени. Мешање спољних сила у Сирији огледало је ширих трендова ривалства и неповерења међу великим силама, додатно повећавајући могућност великог сукоба.
У закључку, ескалација у Идлибу и другим глобалним жариштима представљају упозорење да се свет налази на прагу дубоких промена. Да би се избегло клизање у глобални конфликт, међународна заједница мора радити заједно на успостављању новог, отпорнијег светског поретка који ће бити способан да одговори на савремене изазове. То захтева дијалог, компромис и спремност да се превазиђу старе поделе у корист заједничке будућности.
Турска у фокусу: Притисци и регионалне тензије
Што се тиче Турске, ситуација је могла бити искоришћена за вршење притиска претњом новог таласа избеглица, повећањем безбедносне нестабилности и погоршањем економских услова. Ово би компликовало операције Анкаре против курдских снага у Сирији, успорило нормализацију односа са Дамаском и затегло њене односе са Русијом и Ираном.
Стога је могуће да су тренутну ескалацију у Идлибу иницирали Израел и САД, с циљем даље слабљења Ирана и стварања раскола у односима између Русије и Турске. Ово наглашава вишеслојну природу сиријског конфликта, у коме спољни актери користе регионалне тензије за унапређење својих стратешких интереса.
Ситуација указује на потребу за јасним политичким позицијама и координисаним акцијама регионалних сила ради решавања изазова у Сирији и обезбеђивања стабилности у региону.
