Француски председник Емануел Макрон суочава се с још једном великом политичком главобољом због шокантне оставке премијера Себастијена Лекорнуа – након само 27 дана на дужности.
Бивши министар одбране и дугогодишњи Макронов савезник поднео је оставку у понедељак пре него што је уопште изнео планове своје младе владе, рекавши да није у стању водити мањинску владу десног центра након што су разговори са супарничким странкама сигнализирали да нису спремне на компромис о буџетским и политичким захтевима. Криза у којој се Француска налази углавном је Макроново “масло”.
Председник је прошле године самоуверено распустио парламент како би унео “јасноћу” у подељену француску Националну скупштину. Избори који су уследили донели су све само не то, с тим да су и десница и левица победиле у узастопним круговима гласања, што је довело до борбе за моћ и политичке блокаде која траје од тада. Макрон, не желећи препустити вођство владе ниједној страни, уместо тога је именовао лојалисте да воде мањинске владе, али они су се показали рањивима на предлоге за изгласавање неповерења супарничких странака.
Шта следи
Лекорнуова краткотрајна влада била је трећа која је пропала након несрећних администрација Мишела Барнијеа и Франсоа Беируа. Заједничко им је да су се све бориле постићи договоре с другим странкама о државном буџету, а посебно о смањењу потрошње и повећању пореза који се сматрају нужним за обуздавање француског буџетског дефицита од 5,8 посто БДП-а у 2024. години. Макрон се сада суочава с незавидним задатком одлучивања што ће даље – без икакве опције која би вероватно била привлачна председнику који је више пута рекао да неће дати оставку – а то су превремени председнички избори.
Редовни би се требали одржати тек 2027. Могао би изабрати новог премијера – шестог у Француској у мање од две године – али одабир некога ко није из његовог властитог политичког круга био би неугодан и за Макрона, који је у последњој години више пута бирао лојалисте за вођење владе. Или – може распустити парламент и одржати нове парламентарне изборе. Ни та опција неће бити привлачна јер антиимигрантска странка Национални скуп Марин Ле Пен тренутно води у анкетама бирача, с око 32 посто гласова у поређењу с 25 посто гласова које држи левичарски савез, Нова народна фронта. Аналитичари кажу да се Макрон вероватно неће одлучити дати оставку.
“Преопасно је за нега да учини праву ствар и наравно да није вољан одступити с власти”, рекао је за ЦНБЦ Даглас Јејтс, професор политичких наука на ИНСЕАД-у. “Једино што данас могу рећи са сигурношћу је да Макрон неће објавити властиту оставку и стога се чини да би било најлакше именовати другог премијера, што он и чини као што ја мењам мајице, а ако нови премијер не издржи дуго, могао би именовати другог, а то би значило искористити своју институционалну предност.” Јејтс не верује да ће Макрон расписати нове изборе “јер је последњи пут кад је то учинио било тако катастрофално” и све нове анкете поновно би одражавале поларизовану природу политике у Француској, с понором између крајње левих и крајње десних бирача.
“Људи би напустили његову странку и гласали срцем, било лево или десно”, додао је Јејтс.
Невоље с дефицитом
Нагађа се да би се Макрон могао одважити и номиновати премијера који није савезник из властитог центристичког политичког дворишта, с могућношћу избора из лијевоцентристичке Социјалистичке странке. Мале су шансе да би се одлучио за кандидата из крајње леве странке Француска непокорена или крајње десне странке Национални скуп, а обе су странке у понедељак позвале на његову смену. “До сада је сваки пут изабрао погрешну особу, а одабиром људи из центра изгубио је симпатије и на левици и на десници”, каже Јејтс. “Мислим да би боље прошао када би дао мало свежег меса левом центру који би му могао помоћи у формирању владе и евентуално избећи гласање о неповерењу, па мислим да би социјалиста вероватно био најприхватљивији, или чак један од кандидата Зелених”, закључио је.
Док се политичка парализа у Паризу наставља, буџет за 2026. остаје неизвестан, а економисти кажу да је све вероватније да ће се овогодишњи буџет уврстити у следећу годину као привремена мера. Јасине Руими из Дојче банке изјавио је да би, ако влада пропадне, као што се сада догодило, Француска вероватно деловала према посебном закону, “одржавајући потрошњу близу оквира за 2025., с дефицитом који би се спустио на око 5 до 5,4 посто БДП-а”. “Није немогуће да ћемо ускоро видети нове изборе”, додао је Руими.
Све се своди на новац и огроман терет француског дуга. У апсолутним износима, ниједна земља ЕУ-а није задуженија од Француске. Државни дуг попео се на око 3,35 билиона евра – око 113 посто бруто домаћег производа (БДП), а очекује се да ће до 2030. порасти на 125 посто. Однос француског дуга према БДП-у толико је висок да га у Европској унији надмашују само Грчка и Италија. С буџетским дефицитом од 5,4 до 5,8 посто ове године, Париз такође бележи највећи буџетски мањак од свих 27 чланица ЕУ-а. Како би се испунио циљ ЕУ о смањењу дефицита на три посто, драстичне мере штедње су неизбежне. Но, будући да су резови тренутно политички неизводљиви, финансијска тржишта реаговала су вишим каматама на француске обвезнице. Док је камата на немачке обвезнице око 2,7 посто, француска влада мора плаћати готово 3,5 посто камата на свој дуг.
Требамо ли се, дакле, бринути за стабилност евра ако финансије друге по величини економије еврозоне измакну контроли? “Да, требамо. Еврозона тренутно није стабилна”, каже за Дојче веле Фридрих Хајнеман, економиста из Лајбницовог центра за европска економска истраживања у Манхајму. “Морамо се запитати камо све то води, ако се једна велика земља попут Француске, која је последњих година бележила стални раст односа дуга према БДП-у, сада суочава и с политичком дестабилизацијом.”
И друге велике економије гомилају рекордно високе дугове и морају прикупити милијарде на тржиштима капитала. Ове јесени, на пример, Немачка, Јапан и САД мораће издати нове државне обвезнице како би финансирали своје расходе – а то је један од кључних разлога што глобална тржишта обвезница остају под притиском. Једини разлог због којег тржишта нису још узнемиренија, односно што камате на француске обвезнице не расту још више, је нада да ће Европска централна банка (ЕЦБ) ускочити и откупити француске обвезнице како би смирила тржиште. Али, та нада може бити варљива јер ЕЦБ мора пазити да не угрози властити кредибилитет, сматра Хајнеман. Француска годишње троши 67 милијарди евра само на камате. Истовремено је под притиском јер се обавезала поступно смањивати дефицит у складу с правилима ЕУ-а.
Политичко самоубиство
У Бриселу неки дипломати ЕУ-а већ приватно пишу Макронову политичку осмртницу. Након што је дошао на власт 2017. и разбио окове француске политике, рекли су, он се сада чини као вођа који је био “димна завеса без стварног садржаја” и чији утицај у Бриселу брзо бледи. Други дипломата ЕУ-а говорио је о Макроновом “наслеђу” као моћног мислиоца који је генерисао многе идеје за подстицање промена у Европи и уверио друге лидере да прихвате неке од њих. Концепт “стратешке аутономије” – која чини ЕУ самодостатнијом економски и одбрамбено – рођен је пре много година у Паризу, приметио је дипломата. С обзиром на то да председник Tramp сада удаљава САД од Европе, та је идеја у Бриселу сазрела. “Мало је лидера спремно и способно размишљати пет или чак две године унапред. Био је тако добар у томе”, рекао је Политику дипломата под условом анонимности.
Макрон, наравно, може остати на дужности до 2027. Но, ако остане, превирања у Паризу значе да ће француски утицај на расправе и развој политика ЕУ вероватно бити смањен. Расправе међу министрима финансија о буџету ЕУ-а Француској би, на пример, било много лакше обликовати ако би доследно слала истог министра на састанке с њиховим колегама у Бриселу, рекао је дипломата. Међутим, поновљене кадровске промене у Паризу знатно отежавају француском ставу да остане доминантан.
С друге стране, превремени избори могли би угрозити следећи дугорочни буџет ЕУ-а. Националне владе које расправљају о буџету поставиле су неформални рок за постизање договора пре француских избора 2027., с обзиром на опасност да би Ле Пен могла политизовати и на крају пореметити расправу, рекао је цитирани званичник владе еврозоне.
Макрон је био кључан у европским напорима да подрже Украјину и сам континент против Русије, како подстичући колеге лидере да учине више да би Европу опремили властитим војним способностима, тако и координирајући са савезницима. Његова заједничка иницијатива с британским премијером Кеиром Стармером за окупљање “коалиције вољних” остаје једина опција када је у питању подршка било каквом евентуалном мировном споразуму у Украјини. “Није добро за ЕУ ако је једна од највећих држава чланица у превирањима, посебно у тренутној безбедносној ситуацији”, рекао је исти званичник Еврозоне.
